Moja avantura
Afrika je moj život, moj kod, definicija mene.
Sticajem čudnih okolnosti počeh svoju avanturu života u srcu Afrike, sa samo 4 godine. Moja porodica se seli u Zimbabve, u grad Gwanda. Te davne 1987. godine, ideja da se selimo u Afriku, svima je u okruženju bila krajnje šokantna. Govorili su slično svi odreda: «Ljudi, idete sa dvoje male dece, a jedno vam je pritom veoma bolesno, pa to je SULUDO!»
Dolazak na toplo afričko tlo meni je donelo potpuno izlečenje na čemu sam Africi zauvek zahvalna. Neraskidiva veza je stvorena tog isceljujućeg momenta za mene.Upliv u život van svakog luksuza i komfora, bez granica i asfalta, bio je pun novih i jedinstvenih iskustava za našu porodicu. U mojim očima je put u Afriku značio da ću videti tatu nakon dve godine što mi je bilo više nego dovoljno.
Kada smo stigli, počinjem da shvatam i uviđam drugačije stvari i okruženje. Kao prvo, starija sam od svoje sestre i vrlo sam ozbiljno shvatila ulogu maminog pomoćnika: oko puta, pakovanja, presedanja, povremenog zabavljanja sestre. Kao drugo, dolazim u zemlju u kojoj niko ne govori moj jezik a još manje ja njihov. Kao treće, videla sam prvi put nekog ko je tamne puti. Sve je to zajedno, snažno uticalo na malo biće da sagleda različitost sveta oko sebe i proširi vidike. A to je samo početak.Putujući kroz ovu divlju zemlju, počinjem da shvatam da se nalazim na tlu gde se slonovi, majmuni, lavovi i druge životinje, slobodno kreću u našoj neposrednoj blizini, a da pritom nisu u kavezu. To da se nalazimo na njihovoj teritoriji i da smo uljezi, oseća se u vazduhu. Aha, treba se prilagoditi njihovim pravilima i poštovati pravila džungle, sećam se svojih utisaka.
Kada ljudima pričam o Africi, oseća se strast života koji sam živela, kako mnogi kažu. I uvek dođemo na pitanje “pa jel se ti nečega sećaš iz tog perioda, ipak si bila mala”? Da li se sećam, hmm…. Mogu vam sada do detalja, mirisa i ukusa prepričati moj život u Africi, ali ako me pitate šta je bilo pre mesec dana, sa sigurnošću ću dobar deo izostaviti. Verujem većinu, za mene, ne tako značajnih stvari, kao što je bila afrička avantura.
Ta mala bića koja su pored vas, dragi roditelji, nisu mala da prime iskustvo. Njihov mali mozak upija sve do najsitnijih detalja. Nauka kaže da ima nekoliko nivoa pamćenja i načina na koji se nekih stvari prisećamo. Recimo miris, jako često mi se dešavalo da me razni mirisi vrate na mesta i situacije koje sam proživela kao dete. Deca pamte i ako ne znaju da kažu, oni upijaju sve, mnogo se lakše adaptiraju od nas odraslih, nemaju predznanje, niti predrasude, iskustva su im mala, a o razumu da ne govorim. Njih kroz ovaj veliki svet vodi čista glavica, srce i duša.Nemojte sputavati dete u sebi željno avanture i istraživanja, ugušeno razumom i raznim predrasudama i stečenim ubeđenjima, uz izgovor da je dete malo za put. Uz dobru organizaciju, fleksibilnost i utvrđen plan puta, koji je u skladu sa potrebama deteta, put pod noge i krenite u ekspediciju!
Ne morate mi verovati, uvidećete vrlo brzo, koliko će koristi Vaše dete imati od svakog malog odstupanja od svakodnevice koje mu budete priuštili. Jer, sve se broji, sabira i množi svaki miris, ukus, reč, emocija, boja, iskustvo i čini Vaše dete kvalitetnijom i svestranijom osobom koja će se lakše prilagođavati promenama i imati jasniju sliku sebe i sveta koji ga okružuje.
Pripremila
Marina Bilabija
Leave a Reply:
You must be logged in to post a comment.