Pisma iz Norveške – šta sam naučila za prva tri meseca

1. Moguće je sasvim raznoliko živeti, družiti se, imati intervjue i sastanke – čak i kada više od 3 meseca ne uzmeš peglu u ruke!

2. U nedostatku srpske rakije, može donekle poslužiti i hrvatska medica  😛   Šalu na stranu, iako sam odrastala na sve “tri strane”, tek ovde smo stvarno svi jedan narod, pazimo se kao nekad, “naši” smo. <3

3. Tišina usred glavnog grada. Stvarno postoji. Bez automobilskih sirena, zvuka kočica, treštanja muzike iz kafića… Ono kad čuješ kako pada sneg. Nešto najdivnije ovde.

4. Naučila sam da kuvam i da mesim hleb (5 evra je u radnji!). Iako sam kuvala i u Srbiji, godinama, ma kakvi – ništa sad ne priznajem to laganini kuvanje od ranije, kad ti sve dostupno, odeš na pijacu Stari Merkator i rešiš sve sastojke plus dobiješ gratis vezu peršuna i mladog luka. Ili trkneš u pekaru po tepsiju bureka za sve goste! Tek kad doživiš ove muke nezamislivo visokih cena, natpisa koje nijedan rečnik ne prepoznaje,  azijskih radnji sa 50 vrsta pasulja (pa ti potrefi!) – postaješ prava kuvarica.

5. Vunena čarapa glavu čuva. Sve drugo je samo još jedan marketinški pokušaj. Tačka.

6. Pitaj i traži! Sve i svakoga i svuda. Na kojem god jeziku umeš, jer ovi ovde svašta znaju i čak 30% stanovnika Osla su emigranti! Ali i najlošiji norveški (tzv. Kebab norsk 🙂 ) će se ceniti kao tvoja dobra volja da se integrišeš. Ako ne pitaš ništa se ne podrazumeva, ako ne tražiš nikad nećes dobiti i teško da možeš preživeti samo od čuda. Primeri: niko ti neće pomoći da ustaneš ako padneš, doći u kafiću do tebe da preuzme porudžbinu, niko te neće ispraviti ako pogrešiš u jeziku, nedajbože ponuditi ti posao ili pomoć da isti nađeš – ovde suviše poštuju privatnost i samostalnost, čak i dece i starih, nekulturno je nuditi pomoć, ALI ako zatražiš jasno i glasno svi će poleteti da ti pomognu.

7. Postoje stvarno ljudi koji na stanicama skidaju poklopce sa neonki i peru ih!!! A postoje i poklopci za neonke. Čak i na metro stanicama u najneuglednijim delovima grada 😀

8. To da je dosadno i depresivno – to je stvarno do čoveka, nema to veze sa zemljom, zaposlen-nezaposlen, single-zauzet… Ponadala sam se da ću konačno upoznati dosadu, ali meni i u usporenoj Norveškoj uvek fali još sati! Postizavam samo uz multitasking :).

9. Naučila sam da je i u Iranu skijanje jako popularno, da u Eritreji žive pravoslavci (izuzetno obrazovani), da se u Nepalu svaka reč precrta nakon što se napiše :), da su Peruanci najvispreniji u igrama pogađanja, kako se pravi somalijska sambusa… I tako u nedogled, Norveška je beskrajna riznica svih svetskih kultura, raj za sve one koji vole da upoznaju druge narode (kao što rekoh, 30% emigranata samo u Oslu, odnosno više od 200 različitih nacija!) i direktno od njih uče geografiju, istoriju, pa i život.

10. Naravno, najbolje sam naučila da cenim ono što mi se u Srbiji podrazumevalo a onda sam shvatila da ga nema na svetu (ne računam porodicu i prijatelje <3, to sam oduvek znala), na primer: svirke na Marini, Božidarcu,Festu <3, nedeljni matine na Kolarcu, spontano pivo/vino/gurmanluci usred radnog dana, klopa noću napolju, znaš DJ-a/ znaš mesara/ pandura/ obućara…srpska PIJACA, frizeeeer (podseti me šta to beše frizer), znaš sve reči i razumeš viceve 😀 … ok, bolje da stanem.Elem, čovek se uči dok je živ, ali stvarno najviše tek onda kada se baci iz plićaka niz brzak, dunavski ili neki belosvetski… ;)Do narednih pisama, pozz iz Oz(sla)!

Dijana Ribać

#pismaiznorveske

https://www.facebook.com/dijanainthewonderland