Piercing u Minhenu

Glavni grad pokrajine Bavaria, treći je po veličini grad Nemačke i jedan od centara umetnosti i nauke. Sagrađen na reci Izar i obroncima Alpa, briljantna replika predratnog Minhena razorenog u ratu, danas kombinuje autentični bavarski duh sa modernim strujanjima i šarenilom mnoštva emigranata. Popularan za posete a i za život, ovaj interesantni grad, po mnogo čemu inspirativan, nudi posetiocima predivnu arhitekturu, sjajno organizovan sistem prevoza, najbolje pivo …ali i poneku neobičnost oličenu devijantnom anti- estetikom…

Stigavši u rano jutro, krećemo se ka početnoj tački starog centra, ka gigantskom betonskom zidu, sa dve osmatračnice oko prolaza. To je Karlstor – Karlova kapija, koja predstavlja renovirani ostatak nekadašnjih odbrambenih bedema. Zajedno sa obližnjim Isartor i Sedlingertor, predstavlja granicu centra grada, u kom su grupisane brojne turističke atrakcije, crkve, muzeji i šoping – centri.

Prošavši zapadni ulaz, šetamo ulicom Neuhauserstrasse, pešačkom zonom sa mnoštvom tržnih centara i kafića. Skrećemo levo – ka jednom od obeležja panorame Minhena. Dve visoke identične kule sagrađene od cigle, sa malim zelenim kupolama, pripadaju katedrali Frauenkirche. Masivna vrata iznad kojih se uzdižu graciozni 100 – metarski tornjevi, vode u unutrašnjost dugačku 40 m. Prvi korak poklapa se sa malim crnim otiskom stopala. Po legendi, to je mesto sa kog je Sotona lično posmatrao crkvu bez prozora! Zapravo, iz te perspektive, bočni prozori se ne vide od velikih gotskih lukova i zidnih dekoracija. Unutrašnji zidovi i tavanica sa brojnim ukrasima čisto su bele boje; spram zlata, ornamenata i prelamanja duginih boja kroz vitraže sličnih zapadnjačkih građevina, enterijer hladne Frauenkirche, razlikuje se od ostalih evropskih katedrala koje sam imala priliku da posetim…

Nastavljamo ka Marien Platz – u, jezgru Minhena, nazvanom po Devici Mariji kojoj su se žitelji grada molili da ih spasi od epidemije kolere.

Trgom dominira veliko, silno i nestvarno zdanje Neus Rathaus. Po tamno – sivoj fasadi Nove većnice, gusto su prepletene figure bavarske istorije; po sredini je visoka kitnjasta sat-kula sa statuom Minhenskog deteta. Misticizam fascinantnog prizora sinhrono ledi i pali, izazivajući strujanje pomešanih impresija! Zadivljujuća, nesvakidašnja moć ovog prizora, evocira  mi uspomene na noćnu sliku tog zapanjujućeg čardaka, kada, pod halucinantnim svetlima, alegorične predstave oživljavaju  i deluju kao pozornica mitske predstave! Vidim da  i drugari reaguju okamenjenim rečima, zamenjenim pokojim prigušenim uzvikom …

Desno od većnice nalazi se pivnica za koju smo ubeđeni da je mesto odakle je Hitler započeo puč! Ali ubrzo saznajemo da je to Hofbrauhaus, jedan od najpoznatijih lokala tog tipa u Minhenu. Ogromna sala sa teškim drvenim stolovima i klupama još uvek je prazna, pa se rađa misao da ćemo biti jedini. Međutim, uskoro se razuveravamo i postaje očigledno zašto je najveći sajam piva baš u Minhenu! Pre 10 h ujutro, svaki sto se puni posetiocima različitih profila  – od suvonjavih arijevskih lica i smežuranih žena, do ljudi u odelima na poslovnom sastanku! Popularno piće je Radler – miks piva i limunovog soka, ali mi smo za konkretnije varijante, pa obrćemo već drugu turu Wiesse Bier – slatkastog i zamućenog svetlog piva koje nije prošlo sve faze proizvodnje, pa izaziva alkoholno vrenje tek u želucu! Upozorivši drugare na brzinu delovanja, ni sama ne uspevam da ispratim odluku da budem uračnljiva! Rumeni i uz konstataciju da je vreme za doručak, zaustavljamu punačku crnokosu Hajdi koja nosi korpu sa Brez’n – perecama veličine tanjira. U prizivanju pameti funkcioanlne su i čuvene kobasice sa pireom. Ali počinje i muzika! Na maloj bini pojavljuju se muzikanti obučeni u leder – hozne, sa čohanim šeširićima sa peruškama, izvodeći um-pah-pah zvuke! Najpre zbunjeni činjenicom da je radni dan a ovde je žurka od sabajle, ubrzo se uklapamo u oduševljenje prisutnih i, u duhu Oktoberfest-a, naručujemo još!

Spontano se rađa i plan koji smo, prethodnih dana, razrađivali kao potencijalnu ludost. U Minhenu se nalazi jedan od najekstremnijih evropskih salona za body – piercing, Wild Cat. S poteškoćama u nalaženju obližnje U- Bahn stanice, krećemo se ka drugom kraju grada;  polako shvatam da neću biti samo moralna podrška u akciji. Dočekuje nas ljubazna devojčica, prilično pristojnog izgleda. Smešta nas u čekaonicu sa crvenim zidovima, velikim ogledalima i vitrinama u kojima je izložen, hm, nakit? Neke karike, šipke i kugle  su toliko velike, da mi nije jasno kroz koji deo tela se to provlači! Sedeći na  kocki drap boje, listam časopis ljubitelja raznih varijanti samopovređivanja; body-mod, scarification, body branding…Gledajući slike sa skupljanja zaljubljenika u ovaj sport, shvatam da imam prilično jak želudac; ipak, šok je neizbežan pri pogledu na fanatike koji vise s plafona, zakačeni kožom leđa (a i drugih delova tela) na čelične kuke! Svaki, naizgled, ekstremni piercing, samo je blaga estetizacija spram ovih grotesknih zabava!

A onda se pojavljuje majstor  –  nizak, proćelav 40-godišnjak sa jarećom bradicom i svetlim ispupčenim očima; po licu ima kuglice, po ušima tunele, a na čelu neka ispupčenja! Prepoznajem lik – maločas sam ga gledala na fotografijama kako visi s plafona! U momentu se kolebam, ali ipak krećem za njim u „ordinaciju“. Sedam da me dezinfikuje i pažljivije zagledam ovog čudnog čiku: po sredini čela, on ima tri metalne nitne, jednu ispod druge, a simetrično, sa obe strane, po tri implanta – kugle ispod kože! Kad malo bolje pogledam, jedna nitna mu je ispala, ali – taj opis ću prekočiti.

Isključujući frapantni izgled, ovaj modifikovani čovek je neverovatno prijatan i profesionalan; i boja glasa mu je nekako smirujuća, a tehnika rada – savršena. Zahvat je urađen potpuno bezbolno, kao i ostatku ekipe. Rezultat ovog izleta je povećana koncentracija metala na nama: na tri bradavice, jednom pupku i jednoj usni.

Krećemo nazad, srećni što nam i dalje važi karta za metro, jer nam je ostalo jedva za junk-food! U pivnici smo potrošili poprilično (kako obično i biva u kafani), a dokrajčili se u Wild Cat-u, pa smo sad osuđeni na turski roštilj. Ostavljam drugare da se dave u kebabu, sedam u bus i zadovoljna mazohističkim peckanjem novog erotskog detalja, već planiram sa kakvim ću se suvenirom sledeći put vratiti iz Minhena!