Mesečeva dolina – BEZ GRANICA sa Andrejem

Na oko 80 kilometara severno od Manile, nalazi se gradić Klark, u čijoj je blizini čuveni aktivni vulkan Pinatubo, gde sam se i zaputio ovog jutra.

Pre polaska, upisivanje je obavezno. S obzirom da je zona visokog rizika, Džulijana bejs kamp kao i čitava oblast, pod nadzorom je vojske.

Jedini prevoz do šire zone vulkana su džipovi, pošto velika dolina sa peščanom podlogom koja razdvaja vulkan i bazni kamp, nije baš preporučljiva za hodanje, posebno kada je taj put, dug 10ak kilometara. Čak i džipovima, put po ovakvoj podlozi traje sat vremena, ali… Predeo je toliko očaravajuć, da izgubite i pojam o vremenu, i sve što razmišljate je zapravo, koliko je nestvarne lepote na ovom mestu. Tu je i moja ekipa, koja će me za nekih sat dovesti na par kilometara od samog kratera. Dolina koja pomalo podseća na površinu Meseca, ipak ima svoje stanovnike.

Vremenom, peščani deo doline postajao je sve kamenitiji, a krajolik brdovitiji, pa smo ubrzo počeli da sečemo plitke razgranate potoke, koji su kako smo se približavali Pinatubu, postajali jedna planinska rečica. Naravno, gde su i ljudi na Filipinima tu je i karabao, nacionalna životinja zemlje, i najbolji čovekov prijatelj. Ali o njemu nešto kasnije.

Na samom kraju doline odmah uz put kojim se kreću vozila ka vulkanu, srećem porodicu iz plemena Ajta, koji žive u podnožju Pinatuba. Čekaju malobrojne avanturiste, koji su se uputili ka vulkanu kako bi im prodali banane, jer to je jedan od izvora zarade. Ali da ovo ne bi bila samo obična trgovina, bolje smo se i upoznali. Ajte su starosedeoci ove planine, ali žive u manjim grupama i u ostalim planinskim delovima Luzona. Do velike erupcije 1991-e, živeli su potpuno nezavisno od ostatka filipinskog stanovništva, i smatraju se jednim od najstarijih domorodačkih plemena arhipelaga. Karatkeriše ih tamna do veoma tamno smeđa put, niskog su rasta, sitne građe, guste kovrdžave i blago svetlije kose, malog nosa I tamno smeđih očiju. I naravno, predivnog osmeha. Moj drugar Albert, najbolji je primer za to. Čeka me put,  pa sam krenuo dalje. Dolina je ostala iza, a bele stene pojedene vodenom erozijom, počela su polako da menjaju zelena brda obrasla u tropsko rastinje. Nakon gotovo sat vožnje, dalje se nije moglo džipom, pa sam krenuo na par kilometara dug treking do kratera. Erupcija se tačno dogodila 15. juna 1991 godine. 3 dana ranije, baš na Dan nezavisnosti Filipina, dolazi do prve velike erupcije, kada su se milioni kubnih metara gasa oslobodili na površinu, stvarajući ogroman oblak vulkanskog pepela i gasa koji se izdizao iznad Pinatuba, što je bio i više nego dovoljan znak, da se vulkan posle 500 godina sna ponovo budi, ali i razlog za evakuaciju lokalnog stanovništva.

Zahvaljujući tome, ali i filipinskom institutu za vulkanologiju i sezmologiju, spašeno je najmanje 5000 života, ali je i poginulo oko 800 ljudi, uglavnom urušavanjem krovova, usled debelih naslaga vulkanske prašine. Od 6 miliona stanovnika koliko živi oko vulkana, evakuisano je preko 200 hiljada u neposrednoj blizini, zbog prevelikog rizika.

Na širenje prašine, uticali su i jaki tajfuni, pa su se širom sveta, osetile posledice ove kataklizmične erupcije.

Nastavljajući dalje, priroda mi je sve više govorila da se približavam vulkanu. Nakon par sati hoda kroz nestvarni vulkanski krajolik i plitke rečice pune sumpora, skoro stižem do cilja. Tabla mi jasno daje do znanja koliko mi je još vremena preostalo, pa slobodno vreme koristim da podelim neko svoje iskustvo sa kamerom, ali razlog zašto me ne čujete vrlo je jednostavan – zaboravio sam da uključim mikrofon, pa ćemo da pređemo na prirodu, jer sigurno je inspirativnija od mene. Tako je i bilo, jer samo par minuta kasnije, našao sam se iznad veličanstvenog kratera. Krater je ispunjen jezerom, i nastao je usled čuvene erupcije 1991 godine. Kako bih što bolje imao predstavu o veličini ovog kratera, spustio sam se niže uz samo jezero. Jezero je nekad bilo više i dublje, ali je jedan njegov deo isušen, kako bi se oslabio pritisak, koji je voda počela da pravi na obode kratera, kako se ne bi srušili, a jezero poplavilo okolinu. Voda je nestvarno kristalno plavo zelene boje, i retko ko bi odoleo da ne skoči u nju, ali malo je onih, koji su uspeli da se pokvase, jer kupanje je strogo zabranjeno zbog toksičnih materija koje sadrži. Takođe, u njemu zbog toga nema živog sveta. Oduzima dah, ali i živote, pa je do sada zabeleženo nekoliko smrtnih slučajeva onih, koji nisu poštovali natpis o zabranjenom kupanju, u krateru ovog aktivnog vulkana.

Spomenuo sam da je danas, vulkan niži za oko 300 metara nego ranije. U brojkama, današnja visina Pinatuba je 1450 metara, dok je pre poslednje eksplozije bila 1745. U to vreme, čitavo područje oko vulkana bilo je prekriveno tropskom vegetacijom, i dom za više od 30 hiljada ljudi, koji su živeli u dolinama koje ga okružuju. Sve do tog kobnog 15 juna 91, kada su počele eksplozije, koje su rasule pepeo stotinama kilometara od samog vulkana.

Ipak, erupcija se nije dogodila iznenada. Nepunih godinu dana ranije, region je pogodio zemljotres 7.8 stepeni rihtera, na oko 100 kilometara od Pinatuba, što je dovelo do sabijanja zemljine kore ispod vulkana. Nekoliko meseci pred erupciju, magma se podigla unutar vulkana izazivajući brojne zemljotrese i eksplozije pare. Do same erupcije, gotovo 2 meseca, više hiljada malih zemljotresa pogodilo je vulkan.

Nedelju dana pre katastrofe, prva magma se pojavila na površini, a manja aktivnost 12 juna, bila je prethodnica maestralnoj erupciji, koja je izbacila 5 kubnih kilometara materijala. U tren oka, radijus od 35 kilometara bio je u pepelu. Ono što je ipak možda i najimpresivinje delo prirode, jeste da je izbačeno toliko lave i kamenja sa dna vulkana, da se planina praktično raspala, i urušila.

Srećna okolonost je što se reagovalo na vreme, pa je spašeno mnogo života.

A vreme se ovde menja u sekundi, pa taman kada pomislim da na kameri imam vulkan okupan suncem ispod plavog neba, pojave se oblaci i u trenutku promene sve. Sa ili bez oblaka, ovaj div koji spava, zaista izgleda predivno.

Još malo ću uživati u njegovoj lepoti, pa krećem nazad.

A do kampa bi trebalo stići pre mraka, pa sam malo i ubrzao, posebno imajući u vidu činjenicu, da sam odlučio da tih 10ak kilometara kroz pustu vulkansku dolinu, jednostavno prepešačim. Jednostavno nije, ali cilj jeste, pa puštam korak. Da bih došao do doline, prvo bi trebalo da prođem predivnu šumu u samom podnožju vulkana. Međutim, nisam jedini koji negde žuri. Vegetacija oko vulkana je bujna. Glavni razlog za to je jako plodno vulkansko zemljište, pa nisam mogao da izdržim a da ne snimim još koji kadar.

Na izlasku iz šume, čekaju me brojne predivne sumporne rečice koje će me odvesti do doline. Naravno, kako odoleti ovakvim kontrastima, pa sam se zadržao neko vreme, ne samo zbog snimanja, već i zbog odmora, koji mi je po ovako sunčanom i teškom danu i više nego potreban. A kao što vidite, i ovde ima vegetacije, što ne čudi, jer je vulkansko zemljište u kombinaciji sa vodom i sumporom, dobitna kombinacija za svo rastinje, koje viri iz ove žute mase sumpora.

A na samom rubu doline, dobio sam i društvo. Devojčice iz plemena Ajta. Iz sličnog su razloga ovde, kao i Albert i njegova porodica koja pripada istom plemenu kao i one, a po njhovim tršavim kosicama, vidi se da nisu istog porekla kao i živalj iz ravnice. A osnova svakog upoznavanja je i predstavljanje, pa smo počeli u tom smeru. Naravno, malo ćemo i da izvodimo besne gliste. Nedaleko odatle,  majke ovih devojčica peru veš u reci, dok ona ljubomorno čuva svog psa.

Ajte pripadaju najstarijim stanovnicima arhipelaga i potomci su Negritosa, naroda koji su se nastanili u regionu 30 000 godina pre nove ere. Njihovi susedi Ilokanci su ih zvali Pugot, što znači goblin ili šumski duh, što je takođe, lokalizam za osobe tamnije puti. Naravno, danas nije pristojno obraćati im se tim rečima, jer se smatraju pežorativima.

Džerom je brže bolje javio ostatku ekipe da sam stigao, pa smo druženje nastavili u većem broju.  

Inače, Ajte pripadaju Australo-Melanezijancima. Ovoj porodici naroda pripadaju i Aboridžini, Papuanci, kao i Melanezijanci sa Solomonskih ostrva, što se i vidi po fizionomiji lica.

Prema nekim teorijama, stigli su putem kopnenih veza koje su postojale između Luzona i kontinentalne Azije. Austronežani koji su naselili arhipelag, kasnije su stigli preko mora. Takođe, za razliku od Austronežana, Ajte su pokazale značajnu otpornost na promenu, što se posebno pokazalo tokom španske kolonijalne epohe.

Nomadska su plemena, a oni koji su prestali da se sele, nastanili su sela u nižim delovima planina i nepristupačnim predelima poput ovog.

Rudarstvo, krčenje i nelegalno sečenje šuma, samo su neki od uzroka, koji su doveli do opadanja broja domorodačkog stanovništva na Filipinima. S druge strane, Filipini im ne nude nikakvu zaštitu, pa su prepušteni sami sebi.

Zbog toga, žive u jako lošim uslovima. Prosečan životni vek na rođenju je 16 i po godina, gde svako treće dete doživi 15. a prosečan životni vek je svega 27.

Što se jezika tiče, usvojili su I prilagodili jezike svojih austronežanskih filipinskih komšija. Kada je religija u pitanju, monoteisti su, sa svojom lokalnom tradicionalnom religijom, koja se koncentriše oko jednog božanstva, od kojih Ajte koje žive na Pinatubu veruju u Apo Na. Takođe su I animisti, što bi značilo da veruju u duhove koji žive u prirodi, ali je I predstavljaju.

Oni koji su živeli na Pinatubu, bili su skoncentrisani oko sela Tarukan, dok njihova viševekovna svakondenvica, nije brutalno prekinuta eksplozijom vulkana, pa su skoro deceniju, proveli u kampovima za rasljena lica.

Do erupcije, 50 000 pripadnika plemena, živeli su na Pinatubu jedan zaista jednostavan život ribara, lovaca i poljoprivrednika. Erupcija je ubila stotine, zatvorila vojne baze i spalila preko 200 000 jutara zemlje.

Antropolozi koji su ih izučavali, složili su se, da nisu mogli lepo da se snađu u ravnici, jer to ni najmanje nije odgovaralo njhovoj kulturi. Takođe, bili su potpuno nespremni da potraže život u gradu. Programi su organizovani da se nauče nekim delatnostima, koja bi im omogućila preživaljvanje u kampovima, ali su bili hronično nesrećni i prema njima su se ponašali, kako neki pripadnici plemena kažu – kao prema životinjama, ismevajući ih zbog njihovih načina funkscionisanja, koji su stanovništvu iz ravnice delovali primitivno.

Nekolicina nije izdražala, i 1995 se vratila na vulkan. Nakon toga, je dve od 5000 raseljenih porodica krenulo putem doma, 7 godina, posle erupcije.

Kako ravnice postaju sve prenaseljenije, a potrebe za hranom rastu, veliki broj biznismena, počeo je da baca oko na vulkan zbog plodnog zemljišta. Kako bi se zaštitio vulkan, kongres je 1997, dodelio Ajtama vulkan, kao njihovo zajedničko vlasništvo od opšteg značaja, koje ne može da bude prodato, pa je time konačno priznato, da je njihovo, ono što zaista i jeste.

Deca kao deca, najviše vole slatkiše, pa sam svoju poslednju dozu šećera u vidu lokalnog keksa od čokolade, koji sam čuvao za višesatno pešačenje kroz dolinu do baznog kampa, podelio sa mojim novim prijateljima.

Ogromno prostranstvo doline, pod nogama talog vulkanske prašine, i sunce koje danas dobro prži. Biće to zanimljivo pešačenje. Iako predeo deluje kao što sam već više puta spomenuo poput meseca, zanimljivosti su na sve strane. Jedna od njih, su i ove bele filipinske krave. Zapravo, ovo su ongoli goveda, i potiču iz Indije sa istoimenog ostrva. Međutim, rasa je široko rasprostranjena, pa se pored Indije, može pronaći u severnoj, centralnoj i južnoj Americi, Holandiji, kao i brojnim pacifičkim ostrvskim zemljama uključujući i Filipine.

A bikovi su posebno cenjeni. Snažni su, i imaju moćne rogove. Znaju da budu i prilično agresivni, pa ih na žalost u nekim zemljama kao što je Meksiko, koriste za borbe. Preživajući, oprezno me posmatraju, a ove simpatično spuštene uši, znak su da su ipak prijateljski nastrojeni, ali da ćemo za svaki slučaj, držati određenu distancu.

Kao što vidite, ima dosta prinova. Telad se od odraslih jedinki razlikuju po boji, pa su u tom uzrastu potpuno bela, a kremkastu boju roditelja, dobijaju vremenom kako rastu. Boju, i naravno, rogove. Iako na ovom području nemaju prirodnih neprijatelja, telad su uvek uz odrasle, i retko se udaljavaju od njih, dok ne odrastu dovoljno da mogu sami da se brane. A dosta je bilo druženja, pa svako nastavlja svojim putem.

I oni bi da nastave, ali peščana podloga prekrivena vulkanskom prašinom, sprečava ih u toj nameri. Iako idem znatno sporije, ovih problema, sigurno neću imati.

3 sata kasnije iz apokaliptične doline, prelazim na zelene pašnjake. Karakteristična slika filipinskih ruralnih područja. Međutim, ovi divni pejzaži ne bi bili to što jesu da na njima nema jedne životinje. Iako je u većini kultura pas možda i najomiljeniji kućni ljubimac, na Filipinima bogami ima žestoku konkurenciju. Nisu to ni mačke, niti razne ptice, već karabao, vodeni bivo i karakteristična vrsta jugoistočne Azije. Filipinci ga zovu mu laaaag i nacionalna je životinja zemlje. Ne gaje ga zbog mesa, već zbog preko potrebne pomoći na poljima i svim sferama njihovog života, posebno u ruralnim područjima, gde se koriste za prenos svega i svačega.

Tokom istorije, ove korisne životinje igrale su značajnu ulogu u životima filipinaca, pa ga je domorodačko stanovništvo još tokom španskog kolonijalnog perioda, koristilo za rad u poljima i proizvodnju pirinča i šećerne trske, koja se izvozila tokom 19og veka. Kada su Španci prodali Amerikancima Filipine za 20 miliona dolara izbila je revolucija, odnosno rat za nezavisnost Filipina. Tada je poginulo više od 200 hiljada ljudi, ali je u velikom broju stradala i ova životinja, jer su njegove kosti i rogove koristili za pravljenje oružja, a kožu za torbe, kaiševe i obuću za vojsku.

Tokom Drugog svetskog rata, Japanci su kao okupatori otimali sve pirinčane useve lokalnim farmerima, ali su i ubijali ove životinje, kako bi sprečili proizvodnju namirnice koja je hranila filipinsku vojsku. Podatak da je pre drugog svetskog rata bilo 2 miliona ovih životinja, a nakon njega se populacija smanjila za gotovo 70 %, dovoljno govori o tome.

Danas je populacija znatno brojnija, pa svih 3 ipo miliona grla pripadaju malim poljoprivrednicima i farmerima, koji nemaju novac za finansiranje ozbiljnije mašinerije.

Međutim, nije to njegova jedina funkcija. Ovo su multitalentovane životinje, pa se u južnom Luzonu, organizuju i ulične trke karabaa. Trkačka grla, vrede od 700 do 1200 eura, a  cena raste sa brojem dobijenih trka, pa tako neka Zlatna grla, imaju vrednost do 2000 eura, što je za filipinske uslove, basnoslovno visoka cifra.A nakon napornog dana u polju, ili ulične trke, ovi simpatični vodeni bivoli vole da odmaraju, a ako neko zna da uživa, onda su to oni. Sunce prži, pa valjanje u blatu, prija više od bilo čega. Ako, i zaslužili su.

Pred kraj dana stigao sam u bazni kamp, i lokalnim prevozom, odmah krenuo do obližnjeg gradića Klark gde sam smešten. Dan je bio prilično naporan i iscrpljujuć, pa se dremka nekako i podrazumeva.

Stižem i u Klark, ali samo na kratko jer me čeka 6 sati vožnje na jug, do Taal vulkana, što upravo i pričam, ali pogodićete, ponovo sam zaboravio da uključim mikrofon. Umor je učinio svoje, pa će ovo biti i poslednji kadar u epizodi. Vidimo se rano ujutru.