Mazohizam pokreta u Kambodži

Skupljači viza uglavnom praktikuju ne baš komforan način transporta od tačke A do tačke B. Ušteda kao racionalni momenat je važna, ali sama pomisao na neizvesnost je ono što nas radi kao afrodizijak. Mnogosatna klackanja, presedanja i sporazumevanja sa lokalcima, haos, znojenje, granice. Nekad stvarno odlepimo. Ali kad to prođe, ostaju neprocenjiva sećanja koja ne bih menjala ni za šta na svetu.

Postoje mnogo načina da se s Tajlanda lako stigne u Kambodžu. Ako nekad ponovo budem radila kao vodič za jugoistočnu Aziju, sigurno ću izabrati neki od tih. Ali ne i kad sam solo s cimerom.

Krećemo u tešku i vlažnu zoru iz Bangkoka, boreći se sa otežalim kapcima i udovima. Polu-svesni, natovareni i toksikovani brzom hranom iz marketa, hvatamo taksi do železničke stanice. Ris na nozi mi pulsira od rane zarađene na Koh Phanganu, nekoliko dana pre toga.

Na stanici Hua Lampong, probijamo se kroz gomilu lokalaca i bekpekera. Iz samo meni znanih razloga, malčice paranoišem da li ćemo ubosti pravi voz. Iako na karti piše broj perona, piše i na tarabi, pa nije… Ako su ga promenili, saznaćemo kad nam pritrči histerična Tajka u uniformi, pogleda kartu i rukom pokaže gde da uđemo.

Naravno, sve je OK i iz prve nalazimo naš voz treće klase. Sedišta od sivkastog skaja poređana su po celom vagonu. Ubrzo pristižu mladi, parovi, deca, Evropljani, Azijati, bake koje prodaju vodu, pržene banane, kikiriki i sendviče. Točkovi počinju glasno da stružu i voze nas kroz oronula siva predgrađa i sasušene poljane. Dok se sunce penje, topli vazduh duva sa otvorenog zadnjeg dela vagona. Kmer (Kambodžanin, prim. aut) koji sedi prekoputa mene, digao je stopala u pohabanim čarapama na moje sedište. Zato ja svoje zavijeno držim na torbi.

Nakon osam sati, stižemo na stanicu u Aranyaprathetu. Zaskaču nas vozači tuk-tuka koji mogu da nas prebace do granice. Nakon cenkanja, kreće jedna od mojih omiljenih zabava u Aziji – suluda vožnja koja mi ispomera organe i oguli ušne kanale…

Na graničnom prelazu je zabranjen motorni saobraćaj, znači, treba prevaliti deonicu puta peške, do prvog reda za pasošku kontrolu. Naslanjam se bekpekom na ogradu da ne kljoknem, jer me voz već iscrpeo. Ulazimo u zgradicu socrealističkog enterijera u kom dominiraju drveni šalteri. Popalila sam senzore i snimam razna bela lica koja, kao i mi, znaju da ovo mlaćenje itekako vredi, jer nas, iza horizonta, čeka impresivni hram-grad Angkor…

A onda, spektakl. Kamena kapija u obliku Angkor Wata, sa natpisom Kingdom of Cambodia. Iza su administrativne zgrade u kojima treba da izvadimo vize, a odmah pored su i džinovska kazina! Vrućina nas kida a ranjenu nogu mi pritiska 10 kila prtljaga… Morala sam da ponesem toliko. Nikad neću naučiti.

Onda još jedna faza. Na mali kružni tok treba da stigne besplatni bus do stanice u Poipetu. Ponovo skini-spusti-uzmi-podigni na ramena bekpek, a u međuvremenu, probaj da nađeš sedište između torbetina i raznih čudnih ljudi. Zatim, na stanici, zajedno sa parom iz Italije, uzimamo taksi do Siem Reapa – prvog odredišta u Kambodži, gradića pored Angkora. Volela bih da mogu da upijem pejzaže nove zemlje – ravan teren, poljane, kafane i kuće. Ali ipak, padam u komu na prednjem sedištu… Bude me na stajanju – da se ispravim svežim kokosom, najboljim prirodnim izotonikom.

Ima li ovo kraja, pitam se, dok stižemo nadomak Siem Reapa. Taksista pokušava da nas prebaci u tuk-tuk, a nismo se tako dogovorili. Zato vrištim pred zgranutim Italijanima «I`m wounded!» i pokazujem zavoj na nozi. Fini su Kmeri, divan narod i stvarno nisam ironična, ali ipak… Nismo više euforični bekpekeri, sad smo već podivljali! …

Ipak ostajemo u taksiju i stižemo, a mučenik nas vozi dva kruga po gradu da nađemo smeštaj. Siem Reap je lepi gradić, i samo da nađemo hostel, speremo štroku, da medicinska sestra u meni obavi zalivanje jodom… pa možemo da prošetamo i planiramo posetu Angoru.

Mazohizam pokreta