Pisma iz Norveške – jedan sasvim običan petak

Pita me juče jedan beogradski drugar sto u pitanja u sekundi, kako to samo Beograđani mogu da postignu čak i preko vajbera 😀 “A inače, šta radite petkom tu, neke posebne akcije nešto, jel smor kad ne radiš, pa realno dosadna ta Skandinavija a ti gradski lik uvek bila, šta te radi tu još uvek…»

Petak, pa… Probudila me, kao i obično otkako sam ovde, tišina. Još uvek se nisam navikla na život u zgradi sa dobrom izolacijom ili/i tihim komšijama i prolaznicima, pa valjda samu sebe u snu istraumiram: “Šta je bre ovo, ne čuje se Branko da kašlje, ni jutarnji RTS, auuu da se nije nešto desilo starom”, trgnem se iz sna pa naslonim uho na susedni zid da oslušnem – i tako dok ne dođem k norveškoj sebi. Branko je inače moj novobeogradski ex-komšija, preŠJednik kućnog saveta, nimalo gluv, samo voli čovek «do daske» – i jutarnji program, i fiksni telefon, i Farme noću… Mada, nije to samo komšija Branko. Beograd nikad nije spavao, ni ćutao. Bar ne sa mnom.
Doručkovala sam kašu, standardno. Kad kroasan u pekari košta 7 evra, navikneš se začas da kod kuće spremaš zdravu hranu i čak počne i da ti prija. Ali kaša je ovde prvi izbor u svim staležima, čak je i norveški Deda Mraz jede za Božić, tako pričaju deca, i po običaju mu iznose napolje ćasicu… Sad bi moja mama morala da prokomentariše: «E zato i imaju toliko kad su štedljivi» 😀 , ali ne jedu oni kaše jer štede, nego jednostavni ljudi, aman. Isto tako kad naručuješ kafu: «Jednu veliku kafu molim». I ćao. Koje «nemućeni sa bezglutenskim šlagom i smeđim šećerom i jedan topli bez pene sa…» ili kako već to ide – ma kakvi, velika ili mala šolja. Stop. I to tražiš na pultu. Najčešće i sipaš sam i nosiš sam za sto posle. Norveški hedonizam dolazi do izražaja u šumi i na snežnoj stazi, ništa kafićke bahanalije.

Uglavnom, kao i svakog petka prepodne zaputim se u naselje Stovner, tamo ubrdo (da ne kažem u pizdince, ne znam hoće li svemogući translejtor prevesti i to ovim mojim Norvežanima što me čitaju pa ti posle objasni simbolički značenje 😉 ).

Ali lepo je u tem Stovneru – četinarske šume, snega sve do leta rekla bih, drveni toranj sa pogledom na celo Oslo, ali je najlepša nova biblioteka. Bajkoviti enterijer stvara utisak prave šume, tako da samo iz četinarske pređeš u ovu knjižnu šumu, milina. Šteta jedino što je ceo kraj na glasu kao «emigrantski kvart» pa se sele ljudi, svuda ima tih koji su puni predrasuda, nema to veze sa državom. Čak mi i jedan izbeglica, inače musliman, reče nedavno: «Moram da se selim, neće mi deca nikad naučiti norveški ovde od ovih muslimanskih vaspitačica». To me podsetilo i na onu priču iz Šumadije 99-te kad ljudi sa Kosova, «naši”, izbegli i smestiše ih privremeno u školsko dvorište, al seljani krenuli da ih teraju, čak se pričalo da su im i zapalili jednu prikolicu sa stvarima, jer “što su baš u naše selo došli da smetaju, ne mogu deca košarke da igraju”… Ne znam, ja sve neke divne ljude dosad upoznala u Stovneru, i posebno pratim aktivnosti njihovih udruženja mladih, sjajne stvari rade. Među njima ima i onih što su onomad spavali u beogradskom parku kod štajge- onih što smo čuli da siluju žene. A oni mi ovde zahvaljuju i sa osmehom pričaju kako su Srbi divan narod, ono malo što doživeše…

Usput do Stovnera desilo se nešto što još nijednom nisam ovde na severu doživela: u metro uđoše muzikanti, trojica, zasvira harmonika, stiže nam proleće, jej! Spektakl! Mislim, spektakl meni, drugi putnici nisu reagovali tako burno, naravno. Norvežani i integrisani stranci nikada ne reaguju burno. Nisam provalila odakle su momci, ali mirisalo je na Balkan. Častila bih ja (drhtavih ruku jer mi norveške krune i dalje fale ko sunce rodnog kraja), nego zapevaše onda Deeespaaasito! Pa kud to, pa ne može to tako, pa u gradskom prevozu mora neki lelek, da me pukne sevdah… Eto, džabe se ponadah. Ne znaju posao, mladi.

U biblioteci me čekala nova novinarka. Zaređalo me, ne pitajte. Džabe sam toliko studirala taj srpski, kupovala redovno sva izdanja pravopisa, smarala Violetu Babić za svaku crticu – ne dadoh na srpskom za života ovoliko izjava kao ovde za dve nedelje (ok, ne sabirajte mi PR saopštenja za stare firme, pričam o ličnim stavovima ;)). Muke nas selebritija u Norveškoj, više sediš s novinarima nego s familijom 😉 Ali ima pomaka, sad me bar više ne oslovljavaju sa Didžana, jer sam previše puta ponovila u kameru ono Dijana 🙂 Vazda sam se u Srbiji borila sa ispravnim akcentovanjem mog imena i prezimena, a onda dođem u Norvešku i saznam da je u Vijetnamu i na Filipinima ime koje se izgovara Didžana jako često. A filipinske snajke su vam ovde najtraženije, to je fenomen za posebnu priču.
Elem, fina novinarka ali s drugog kraja zemlje pa se namučih opet da razumem. Malo Norvežanima što imaju jedan preteški jezik, pa nabacili još silne dijalekte, sve teži od težeg. Ali zato mi stranci imamo naš «kebab-norsk», indijanski-engleski fazon i sve razumemo jedni druge, neverovatno. Mada mi neki dan drug reče da moj norveški izgovor vuče dosta na albanski, haha! Objašnjavaj opet novinarki naširoko na mom ograničenom norveškom, uz pomoć svih redom gestikulacija i poštapalica u stilu «Ma razumeš šta sam htela da kažem, jel» sve ono što bi se na srpskom samo duboko uzdahnulo uz eventualno dignutu čašu “aj, nek smo samo živi” (ono -i zdravi- smo davno počeli da preskačemo, jer nemoj da se lažemo…).

Usput do Stovnera desilo se nešto što još nijednom nisam ovde na severu doživela: u metro uđoše muzikanti, trojica, zasvira harmonika, stiže nam proleće, jej! Spektakl! Mislim, spektakl meni, drugi putnici nisu reagovali tako burno, naravno. Norvežani i integrisani stranci nikada ne reaguju burno. Nisam provalila odakle su momci, ali mirisalo je na Balkan. Častila bih ja (drhtavih ruku jer mi norveške krune i dalje fale ko sunce rodnog kraja), nego zapevaše onda Deeespaaasito! Pa kud to, pa ne može to tako, pa u gradskom prevozu mora neki lelek, da me pukne sevdah… Eto, džabe se ponadah. Ne znaju posao, mladi.

U biblioteci me čekala nova novinarka. Zaređalo me, ne pitajte. Džabe sam toliko studirala taj srpski, kupovala redovno sva izdanja pravopisa, smarala Violetu Babić za svaku crticu – ne dadoh na srpskom za života ovoliko izjava kao ovde za dve nedelje (ok, ne sabirajte mi PR saopštenja za stare firme, pričam o ličnim stavovima ;)). Muke nas selebritija u Norveškoj, više sediš s novinarima nego s familijom 😉 Ali ima pomaka, sad me bar više ne oslovljavaju sa Didžana, jer sam previše puta ponovila u kameru ono Dijana 🙂 Vazda sam se u Srbiji borila sa ispravnim akcentovanjem mog imena i prezimena, a onda dođem u Norvešku i saznam da je u Vijetnamu i na Filipinima ime koje se izgovara Didžana jako često. A filipinske snajke su vam ovde najtraženije, to je fenomen za posebnu priču.
Elem, fina novinarka ali s drugog kraja zemlje pa se namučih opet da razumem. Malo Norvežanima što imaju jedan preteški jezik, pa nabacili još silne dijalekte, sve teži od težeg. Ali zato mi stranci imamo naš «kebab-norsk», indijanski-engleski fazon i sve razumemo jedni druge, neverovatno. Mada mi neki dan drug reče da moj norveški izgovor vuče dosta na albanski, haha! Objašnjavaj opet novinarki naširoko na mom ograničenom norveškom, uz pomoć svih redom gestikulacija i poštapalica u stilu «Ma razumeš šta sam htela da kažem, jel» sve ono što bi se na srpskom samo duboko uzdahnulo uz eventualno dignutu čašu “aj, nek smo samo živi” (ono -i zdravi- smo davno počeli da preskačemo, jer nemoj da se lažemo…).

Pitanja su opet bila u stilu: koji momenat je bio presudan da digneš ruke od svoje zemlje, zašto u Srbiji nisi nikada radila kao bibliotekarka, kako si uspela za tako kratko vreme da naučiš jezik (eee kad ne znaju ljudi da dan traje 24h ako ne spavaš), kako si saznala za gratis jezičke kafee u biblioteci (ok, to je valjda svim ex-YU novo čulo preživljavanja koje se razvilo devedesetih, jel tako?), zašto je teško integrisati se u ovu zajednicu, kako ti je uspelo da glumiš sa grupom od čak 16 nacionalnosti, šta je tvoj norveški san… Norvežani inače vole kratke rečenice. Kratke i jezgrovite. A postavljaju tako duboka pitanja, eh! Kada sam prvi put dala jednom da čekira moj CV, pozeleneo je bio od muke. Zato i ne pokušavam objasniti sve, a i kako da razumeju? Jednom sam jednom volonteru na pitanje šta najviše doprinosi mom osećaju sigurnosti na norveškim ulicama spontano odgovorila ko iz topa: «To što nema besnih pasa lutalica!» Zaneme čovek.
Obradovala sam se što su ovog puta u pitanju štampane novine pa ću poslati mami poštom kad izađu. Ne priznaje mama te linkove na video koje joj šaljem, kako se to isklikće, i te e-novine što se jedva razlikuju od društvenih mreža (aj ti dokaži da su stvarno novine kad sve na norveškom piše)… Džabe slava u norveškim medijima ako me nema na maminoj vitrini iznad televizora, da pokazuje komšinicama uz kafu. <3

Posle sam se u biblioteci družila sa mojim saborcima, razmenjivali novosti iz sveta odbijenca za posao, viza i radnih dozvola, smejali se na svoj račun, radovali se ko rod rođeni sa jednom od nas, Poljakinjom, koja konačno dobila posao…A onda je usledila jezička radionica- samo 15-ak nacija ovaj put, nas 20. Dva sata smo språkkafenisali, penzioneri-volonteri nas i ovog petka strpljivo ispravljali, kao decu nas učili da pravilno podesimo usne za izgovor norveških vokala, i bodrili, bodrili…Ako krenem sa hvalospevima volonterima nema kraja postu, ode svaka druga misao, znate me već, pa bolje da sasečem odmah sad :). Podelila nas posle biblotekarka Šeli, to divno čudo kalifornijsko koje ni 12 godina života u Norveškoj nije umirilo, u timove, a sa mnom sedoše: Norveška, Maroko, Holandija, Irak, Šri Lanka i Brazil. Vazda šareno u ovoj Norveškoj! Dobili smo da rešimo mini Påskekrim iliti uskršnji krimić, a to vam je ovde simbol Uskrsa – detektivske akcije, rešavanje ubistava i misterija pred praznik. Valja nam se intergrisati pa prionili na zadatak…A onda kad pitaju jel imamo mi u Srbiji tako neke mistične uskršnje tradicije ja se setim jedne, mada nije baš detektivska ali mogla bi da zaliči nekom strancu koji gleda iza ćoška: išli smo onomad kad smo bili mlađi u Kraljevu u ponoć tri kruga oko crkve sa svećama, zamisliš želju i kružiš u tišini. Jednom nekoj devojci krenula da gori kosa pa je bila detektivska akcija naći ko je krivac. U Norveškoj ovaj krimi-Uskrs datira od 1923, tako da nije do Nesbøa, kako sam ja prvo pomislila. Možda vam zvuči uvrnuto za Uskrs rešavati ubistva, ali tako vam je to sa različitim kulturama. Mene svakog dana iznova fascinira ta šarolikost, i u tome mi je najveća lepota ovog sveta. Koliko bi samo na primer ovaj Fejs bio dosadan da svi moji prijatelji kače istu muziku, iste fore, citate (srećom imam prijatelje i van bukovski-titoubelojkuci-aboutlastnight ekipe), a tek svet ceo da je isti, nee! Ako treba rečju da opišem Norvešku, i rečju zašto je volim, bila bi to ista: mangfold, raznolikost! Toliko nacija, kultura, boja, vera, snova na jednom mestu! Stvarno ceo svet.

U biblioteci posle ugovaram sa bibliotekarkom nove zadatke i izazove za posle praznika, jupi, biće super zanimljivih aktivnosti, jedva čekam! Posle metroom na Gronland. I sad, kako opisati taj deo grada bez da ispišem bar jedan ceo roman? Hm. Bliže će možda dočarati ako za početak samo kažem da je to okolina glavne železničke i glavne autobuske. A nisu li one u svakoj prestonici slične od pamtiveka? (Izvinte Beograđani na vodi 😛 ) I inspiracija umetnicima svih žanrova. Plejada likova koji se mogu sresti u ovom kraju me uvek iznova fascinira – što nisam portretista pa da umem da ih naslikam sa svim detaljima, na platnu ili u priči! Nekad je dovoljno samo u stopala da ih gledaš: od japanskih klompi preko čizmica koje izviruju pod dimijama, prljavih bakandži koje odaju bekpekere, preko patika sa “brodersicama” (metalni lanci koje svi mi novopridošli nosimo dok ne naviknemo na led), do martinki, štapova, električnih kolica…A tek radnje koje su se tu smestile! Čas si u Aziji čas u Africi, kao kaleidoskop da se obrće dok ideš ulicom koja vrvi od svih mogućih svetskih jezika dok je obleću norveški galebovi pristigli sa danskim kruzerom. Tu su i oni haoustori sumnjivi- usred sterilne Skandinavije, zamisli, i po danu ako tamo slučajno zalutaš sretneš one što ih moja baba zvala «drogeraši» – ali stvarno, jezivi prizori unakaženih belih, crnih, kosookih, svi isti kad dođu do tog stadiuma… Jako tužno. A opet tu su i šarene bašte zanimljivih pabova i klubova u kojima gostuju poznata imena, sokakom se uz Subway i Max Hamburger mešaju mirisi i melodije dva susedna restorana – italiano «Napoli» i turkis «Antalija»… Čovek ovde zaboravi da je u Norveškoj. Što bi Čorba otpevao: «Ovde vopste nema Holandezi, sve Arapi, crnci, i Kinezi» 😀 Uglavnom, tu svratim u neki od turskih i pakistanskih dućana da se opskrbim namirnicama koje ne mogu naći u norveškim supermarketima: Grand kafom (da, paradox: u tursku radnju po srpsku tursku kafu :D), eventualno plazmom ako je stigao novi kontigent jer uvek plane iako je skupa, jeftinim povrćem, kukuruznim brašnom, ajvarom, turšijom… A unutra nema čega nema, kao da si usred neke azijske pijace. Biljke i začini koje ne znam ni na rođenom jeziku a tek ne na norveškom…Džakovi na desetine sorti pirinča, sočiva, pasulja.. Đevreci i baklave, i kore za pitu ali užasne. Tu se psuje, galami, guraju se kolicima – ma kao da si kod kuće. Često mi dođe da posadim jednu fotelju usred celog tog haosa i da ne izađem odande satima, samo da zapisujem sve te živopisne prizore.

I kako posle u metrou da me ne provale da sam strankinja, kad eto ne znam da iskoristim savršeno hladni prolećni dan za skijanje pred putovanje u hytta -vikendicu il Španiju (to su dve najpopularnije uskršnje destinacije Norvežanima) nego vucaram kesetine od nereciklirane plastike naokolo po gradu. Dok se oni prezuvaju usput iz poslovnih cipela u skijaške, koje su sa sve skijama vukli bez problema ceo dan sa sobom jer «šta mi teško, to je čisto zadovoljstvo» i vade iz ranca jednu «Kvikk lunsj» čokoladicu da pojedu umesto ručka, meni puno krilo praziluka, tikvica i peršuna – i naravno sveska sa nepravilnim glagolima, jer nema se vremena za gubljenje. Dok sričem u sebi nezamislive kombinacije konsonanata u samo jednoj reči, gledam u pod metroa, i iz zanimacije brojim po obući koliko je Norvežana (ili integrisanih, nije da ih nema!) na ovoj ruti koja vodi do Holmenkolena (najpoznatijeg gradskog skijališta) i zviždućem «Alone in Kyoto», eto došlo mi…(na pratećoj fotki posta čik pronađi neintegrisanu 😀 )

U povratku kući se setim da nisam kupila ono jedno pivo kojim bih mogla da se počastim posle kad budem sa strepnjom otvarala nove video priloge u kojima sam gostovala ove nedelje i pravila pet grešaka i 10 bora po sekundi, i dok budem brojala u dži-mejlu koliko sam automatskih ali preljubaznih odbijenica za posao dobila danas.. A i dečko je na putu, joj da, jupi, znači žurka na skajpu sa ženama ima da padne, možda sa krova zgrade dok gledam zalazak sunca za čarobni Oslo fjord– al ako ne stignem na vreme do radnje po to pivo, cvrc. Katanac na alkohol se ovde prerano stavlja, i nema tu veze koja pomaže niti kioska koji potura kroz rešetke limenke i unučiće 24h ko onaj kod Juge.
Pita drugar što ne izađem u grad na pivo, zaslužila sam za uspešan proboj na norveške mreže. Eeee, pa ne ide ti to tako, kako bi Žika iz Milutovac kupio onu mečku da je po Nemačkama izlazio vikendom? Mi to ovde samo u baš specijalnim prilikama. A meni stvarno puna kapa ovog petka to jedno pivo, nauči čovek da bude umeren u svemu i da se raduje sitnicama # pravilo preživljavanja u inostranstvu broj xxx. Još sam ove večeri imala full virtuelni doživljaj: moje Zagrepčanke – jer nema granica za prava prijateljstvo, brbljale ko da smo u lokalnom bircu, pa mi posle puštale preko kamere Olivera Dragojevića koji se zbog bolesti skajpom uključio na neku HRT dodelu nagrada za životno delo i na, nažalost pravom, kraju poručio naposletku kolegama i publici: «… jer ća je život vengo fantažija». Malo smo plakale nas tri verne druge i sećale se mora, vina i detinjstva, valjda taj Oliver nekako to uvek dovuče. Pitam se na kratko «Šta mi je sve ovo trebalo u životu, pa ja sam samo htela…» ali ne treba mi nikad više od minute da se setim «ah, da…».
Posle sam još pregledala oglase za posao na koje ću sutra konkurisati – jer nema odmora dok traje obnova, pisala utiske nedelje, malo na norveškom i malo više na srpskom, i dok sam pred spavanje luftirala naš životni prostor tj. «studentski kutak» od 18m2, da izađu mirisi ispeče proje, slušala sam tišinu norveške noći koju ni vikend ne može da naruši…Samo povremeno prođe voz (ali 1,2,3, i već nestao, a ja bih da je sporiji).

Primetio je moj drugar lepo kad sam mu sve ovo prepričavala, da mogu mirno da zaspim jer sam konačno ostvarila tri svoja velika sna: živim na moru, kraj pruge i radim u biblioteci. Vau. Tri sna samo jednim odlaskom! « Pa lajf kouč bre da budeš, pare samo da lete, i vidi na tom videu kako jebeno dobro govoriš taj norveški!» E to mi još niko od vas nije odgovorio – kako ste sigurni da dobro govorim, da nije možda «dobro glumiš da govoriš»? 😀 Kažem drugaru, a pisala sam i pre…Nemoj bre da se lažemo ko tamo neki gastrabajteri, svoji smo.
Život nije bajka, pa je tako to moje more na kom konačno živim naposletku Severno, brrr, ne miriše kao ono u snu i ne mami da preroniš sve do bova. A iznad te pruge pored koje živim ne rastu makovi kao u mojoj dragoj knjižici iz detinjstva, nego je podignut zid da nas štiti od buke i ko zna čega, jer brzi su ovi severni vozovi i bez dragog zvižduka pa valjda niko nije pomislio da tu može biti nečeg romantičnog, šta bi pa gledao vozove iz kuće, ovde svako samo gleda svoja posla. A biblioteka i sva ta medijska pažnja ovih dana– ma jeste, divno iskustvo i jesam «malo» ponosna i važna sebi, ali to je još uvek sve samo školski i volonterski. Det tar tid – jedna od norveških rečenica koju mi non-stop izgovaraju, a znači: To zahteva vremena… Polako, kud si navro, tek si došao ovamo… Biće, samo ti uči jezik i strpljivo… Det tar tid. A pare gde da nađem u međuvremenu? Polako, živ čovek sve preživi.

Ali kad naposletku zaspim u mom novom gradu, posle prvih naleta idioma i komparacije prideva, sanjam uvek isto: kao stiglo norveško leto, ono kad dan traje do ponoći ali i da ne traje ovde čovek zna radno vreme pa uvek stigne posle posla da se spusti do mora dole u centru. Tamo na nekoj od desetina gradskih i ostrvskih plaža se zavalimo na šljunak i klopamo sendviče iz kućne korpe što sam nam popakovala, kao nekad moja mama kad smo išli na izlete u Pakru… Pijemo na toj plaži domaću kafu iz termosa, muzikica neka (aj može Nick Drake, Northern sky, hvala), dremka možda, knjiga je tu obavezno – već čitam i Ibsena na norveškom glat, deca i dragi mi trčkaraju po plićaku, a i ja se eto vremenom navikla na tu ladnoću pa buć u Severno more s njima… I da, kao ja se zaposlila u međuvremenu u biblioteci, prvo u jednoj manjoj a onda baš u onoj novoj pored Opere, tu na 100 metara od mora, i Milan i ja se naravno u međuvremenu iselili iz ove mikro garsonjere kraj zazidane pruge u našu drvenu kućicu u boji, u šumovitom predgrađu – al metro je tu pa nije frka putovati 15 minuta do grada na posao, sa terasom na kojoj sadimo začine i cveće i puštamo ploče sa gramofona, i sa koje se stvarno vide vozovi, a ako se bolje zagledaš vidiš i razdragane putnike, najčešće penzionere, kako ti mašu pa možeš da im odmahneš tu sa terase dok se ljuljaš u svojoj ljuljašci. To su oni isti vozovi kojima će mi moji najdraži dolaziti u goste (sa flašom domaće rakije, čvarcima i po bar jednom knjigom iz moje biblioteke privremeno rasute širom Srbije po prijateljskim kućama – eto, da ne bude posle nisam rekla, niste znali šta doneti onom ko već sve ima :P)

Eeee, vidite, ti gore snovi, to vam je ono zbog čega vredi cela ova avantura, prakse pod stare dane, nedostajanje, neodustajanje, svakodnevna borba, bacanja niz brzake, gubljenje tla pod nogama, smrzavanje, padovi, strpljenje, trpljenje, rastanci, daljine… Život iz početka.
Ti snovi za koje su nas u Srbiji učili da su luksuz jer “Vidi kako žive ostali, ti bar imaš da se obučeš, pojedeš, izađeš, redovnu platu a sama si, možeš kredit da podigneš (mislim ako štediš desetak godina za to učešće, pa …)…” Ti snovi koje nas bilo sramota sanjati jer “Zar posle svega što smo proživeli u ratovima još nisi naučila da je važno samo da smo živi i…”. Snovi koje te je bilo strah pominjati jer onda «ova nema ambicije da napreduje u našoj firmi, ta će da ode ionako, daj joj još neplaćenog prekovremenog..». Ti snovi za koje si morao da postaneš “član partije” i da prodaš đavolu tu istu dušu iz koje su ponikli takvi snovi… Snovi koji su «smešni izgovor propalim umetnicima, slabićima i izdajicama svoje majke Srbije.» A da, ima i ona urnebesna: «Ko je još studirao Bibliotekarstvo u Srbiji i šta tu ima uopšte da se studira, umesto Ekonomiju lepo…Eee vidiš, zbog takvih snova se još nisi udala! 35 godina matorka i još bi da sanja o bibliotekama umesto decu da je rodila, jadna joj majka stara….» E pa kad se Vučić otvorio za to «pravljenja beba» tek kad sam ja otišla, vazda sam bila maler 😉

Ti snovi zbog kojih vredi sve pokušati, to su snovi koje dugujem mom tati. Zato što me je naučio da sanjam, podržao me da upišem taj faks «bez ikakve perspektive», vraćao me na pravi kolosek kad god sam poklekla, i nikada nije prestao da veruje u mene – čak i onda kada sam ja sama prestajala. Zato što znam da bi sada plakao od sreće i ponosa što pokušavam, i što mi, uprkos svemu, ne ide to tako loše. I zato što mi je ono onda, kada mu je samom jedini san postao «samo da što manje boli» a hitna pomoć mi rekla «ne zovite nas više, nećemo vam se javljati, zovite kad bude gotovo pa će doći da ga odvezu», rekao da je sve u svemu stvarno bio srećan u životu, sve bi opet ponovo isto tako da može, ali ne može sebi da oprosti samo jednu stvar: što nije bar probao da ode, tamo, negde, gde se snovi i sve prave ljudske vrednosti cene a ne ismevaju… «Jer… šta ako je kraj mogao da bude drugačiji?» <3

Za sve moje sanjare… Srećno! :*

Dijana Ribać

#pismaizNorveske

https://www.facebook.com/dijanainthewonderland/