Avantura majke i kćerke u Indokini

Avantura majke i kćerke u Indokini

Prvi dan u Sajgonu (prvobitno ime grada, sada Hồ Chí Minh)…

Šetamo gradom prepunim motora, imamo vatreno krštenje prelaska ulice gde niko od vozača ne staje, kupujemo banane koje su veličine naših čokoladnih bananica, vrlo su ukusne i sa tankom korom. Svraćamo u retku poslastičarnicu na sladoled od manga. Pre povratka u hotel kupujemo i dva lokalna slamnata šešira kakve nose Vijetnamci u polju. Baš sam ih želela iz Vijetnama! Prvi utisak – zanimljivo, drugačije…

Da li mi se dopada život ovde, baš i ne… Drugog dana u Sajgonu – posle odličnog doručka u hotelu (razne rolnice koje se jedu u Vijetnamu, pa i lubenice) krećemo se ka centru grada, nekoliko minuta udaljenog od hotela.  Prvi park kroz koji prolazimo je veoma lep i u njemu se dešavaju divne stvari, naročito noću. Preko dana ljudi odmaraju, meditiraju, uče, a uveče se, u dva paviljona, održavaju plesne večeri. Grad ima 9 miliona stanovnika, trenutno je izrovan, počeli su sa gradnjom metroa. Obišli smo neke znamenitosti, a jedna ostavlja dubok utisak. To je muzej ostataka rata, u kom se vide itekakve posledice na fotografijama dece i odraslih, neviđeno deformisanih. Stravičan je prizor koji želim što pre zaboraviti. Obilazimo zatvor, gledamo u sprave za mučenje ljudi, kaveze, giljotinu. Vraćamo se peške, usput se osvežavamo svežim kokosom pijackajući kokosovu vodicu kroz slamčicu, a od uličnog prodavca kupujemo i odličnu kopiju “Chanel” sunčanih naočara. Milena i ja isprobavamo i neke vijetnamske specijalitete.

Popodne odlazimo 60 km dalje da obiđemo jedan deo čuvenih ratnih tunela, a usput svraćamo do radionice u kojoj invalidi prave slike bojama, ljuskama jaja i školjama. Aktivnost njih samih, kao i umetnička dela koja stvaraju, za svaku su pohvalu. Prašuma je predivna sa mnoštvom bambusa visokih po nekoliko desetina metara. Vijetnamci su bili neverovatno domišljati, te su kopali tunele pod zemljom u tri nivoa. Imali su bolnicu pod zemljom, radionicu za izradu zamki od bambusa i šrapnela, koje su ručno čekićem pretvarali u šiljke.

Milena prolazi kao probu prvi tunel od 10 m, a onda, samo ona i vodič Vijetnamac koji je sebe prozvao Džoni Voker, prolaze 100 m tunela do bolnice.

Tu nas poslužuju ratnom hranom – bambusom. Gledamo i crno-beli film u improvizovanom, ukopanom u zemlju bioskopu. Inače, džungla je prepuna zaostalih mina i neeksplodiranih bombi, te moramo ići isključivo obeleženim stazama pod budnim okom vodiča. Kratera od bombi je na sve strane. Iznad tunela se nalazi maskirana ventilacija koja izgleda poput mravinjaka sa nekoliko rupica. Za večeru jedemo predivnu vijetnamsku supu, razno voće čudnih ukusa, a ja isprobavam pivo “Sajgon” koje kao da nema alkohola.

Treći dan boravka u Vijetnamu započinjemo dvosatnim putovanjem iz Sajgona ka delti reke Mekong.  Pored puta nesvakidašnji prizor, pirinčana polja prepuna grobova sa nadgrobnim spomenicima umrlih vlasnika njiva. Smenjuju se pirinčana polja sa kukuruznim, plantažama ananasa, manga, kokosa, banana… Iz autobusa ulazimo u brodić koji nas prevozi rekom do radionice, u kojoj imamo priliku da vidimo proces pravljenja čokolade od kakaa. Sušenje, prženje, mlevenje…

Isprobavamo ukusna zrna prženog kakaa kao i razne vrste čokolade sa dodatkom raznih začina (čili, đumbir, cimet, biber). Nedaleko odatle poslužuju nas proizvodima od domaćeg meda, slikamo se sa pčelama, obilazimo plantažu orhideja, pozdravljamo pitona i egzotičnu pticu.  Čamcem plovimo do mesta gde se ručno proizvode bombone od kokosa, degustiramo iste, kupujemo bombone i sladoled, rakiju sa zmijom opet odbijamo.

Prolazimo kroz šumu egzotičnog voća, prelazimo most i sedamo u kočije sa konjima koje nas odvoze dalje do mesta gde nas opet čeka posluženje od egzotičnog voća i pića, dok nam vijetnamski pevači izvode lokalne pesme. Kraj nas šeta kornjača koja se dva puta izvrće na leđa i praćaka nogama ne bi li se okrenula. Dolazi nam u posetu i piton, koji Milenu palaca jezikom po licu dok ga drži oko vrata. Čamcem dalje odlazimo do mesta gde ćemo ručati, gledati aligatore, zmije, bodljikavu prasad…

Četvrti dan boravka u Vijetnamu je i prvi dan boravka u Kambodži. Ostavljamo iza sebe neobičnu zemlju koja se podelila po ideologijama na sever i jug, uz sever gde su komunisti stao je SSSR, uz jug SAD. Igrali se rata, zagadili zemlju bombama. Kažu da je potrebno još 100 godina da bi se sadašnjim tempom očistila od zaostalih mina i bombi.

Ostavljaju utisak nesavesni vozači, nasrtljivi ulični prodavci koji pokušavaju da nadmudre turiste i bezbroj strujnih kablova koji preteći vise sa bandera, devojčice koje vuku za rukav na masažu, često erotsku. Tu bih pomenula i da je to zemlja bez religije.

 

Danas je 13. godišnjica smrti moje majke, te mi današnje putovanje i ne predstavlja zadovoljstvo kakvo bi inače. Osmočasovno putovanje lokalnim autobusom, nemirna noć, tuga u srcu i otečene noge činile su se dovoljnim za jedan dan. Međutim, nakon prelaska granice i dolaska u Kambodžu dočekuju nas prizori naše ciganske mahale… Prosjačenje, prljavština, oskudica na svakom koraku, hrana koja se ne može jesti, smrad na sve strane, na tezgama pored puta sveže meso na koje pada prašina i sleću muve, negde su poluobarena jaja sa embronima pred izleganje, negde prženi crvi, skakavci i bube… Tezge sa sušenom i prženom ribom prekrivene papirima na kojima je bezbroj mrtvih muva, a posebno smrad, tera nas na povraćanje. Sve do dolaska u Phnom Penh pitam se, što mi je ovo trebalo?!

Sam ulazak u grad menja sliku iz ružne u sve lepšu. Dvomilionski grad je miran, usporen, sa pažljivim vozačima.

Prolazimo ulicom pod nazivom “Jugoslavija”, saznajemo i za ulicu Josipa Broza Tita. Srećemo se s tuk tuk prijatnim prevoznicima koji me pitaju odakle sam. Kažem Jugoslavija, Srbija i dobijam još prijatniji osmeh uz odobravanje klimanjem glave. Bio je prvi tog dana kojem poklanjam srpsku čokoladicu. Čovek prijatno iznenađen i obradovan. Hotel u kom smo odsele, više nego pristojan. Uveče šetamo kejom pored reke, zagledajući prijatna lica koja vam pri susretanju pogledima poklanjaju osmeh. Prelepoj dečici usput delimo širok osmeh i čokoladice donete iz Srbije baš za njih. Rado bih svako dete izgrlila, izljubila, pomilovala. Ali nisam. Pomilovati dete po glavi je ovde uvreda, jer se time uznemirava njegova duša koja je u glavi. U šetnji nam se prudružuju dve devojke/žene sa kojima smo se upoznale, Marija iz Niša, Klara iz Subotice. Obe gluvoneme i retko divna bića. Nikakav problem sporazumevanje. Čitamo sa usana, a i odmalena mi je poznat znakovni jezik, barem slova. Njihove životne priče su me dirnule do suza, koje sam teškom mukom zaustavljala i onako rovita. Svraćamo u budistički hram na večernju molitvu monaha. Zajedno odlazimo i na večeru u restoran koji ima dušu. Poslužuju nas dve predivne devojke, toplog, srdačnog osmeha.  Naručujemo tradicionalno jelo, domaće pivo i limunadu. Pivo i ovde blago, pitko, bez gorčine. Restoran ceo oblepljen crtežima i divnim utiscima gostiju sa svih strana sveta.  Dobijamo listove i flomastere, te i mi ostavljamo naš pečat oduševljenja kao uspomenu.

Drugi dan boravka u Kambodži zapocinjemo posetom kraljevskoj palati gde živi mladi kralj, koji je došao na presto kao najstariji sin kad mu je otac zbog starosti i bolesti abdicirao.

Zanimljivo je da on to baš i nije želeo. U nekadašnjoj Čekoslovačkoj je studirao, bavi se dramaturgijom i baletom. Kažu da nije oženjen, i da se nikad neće oženiti, a mi pogadjamo zbog čega. Kraljev otac, dok je bio na prestolu imao je sedam žena i dvanaestoro dece. Obišli smo čitav kompleks, osim dela koji nije za posetioce, a u kom živi mladi kralj. Nedaleko od kraljevske palate, nalazi se i nekadašnja srednja škola, koja je u vreme crvenih Kmera pretvorena u logor, a sad se obilazi kao spomen obeležje. Fotografije, ćelije i sprave za mučenje, govore o kakvim se tu strahotama radilo. Nailazimo i na jednog od sedam preživelih, koji nam promovišući svoju knjigu pokazuje slike užasa i ko je on na slici, kako su ga mučili i u kom delu zatvora je bio.

Crveni Kmeri koji su bili na vlasti četiri godine su najsuroviji komunisti, ikada. Za vreme svoje vladavine, vodjeni idejom da u zemlji moraju biti svi jednaki, da to bude zemlja seljaka, koji će proizvoditi hranu za sebe samo koliko je neophodno, a ostalo dati državi, ubili su na najsuroviji način četvrtinu svog stanovništva, blizu tri miliona ljudi.  Saznajemo i za priču o devojčici koju su ubili jer je navodno ukrala jedno zrno pirinča.  Ubijeni su skoro svi stanovnici koji su imali bilo kakvo obrazovanje, oni koji su nosili naočare, koji su govorili strani jezik, pa čak i stranci, uglavnom novinari koji su pokušavali da zabeleže dogadjaje i obaveste svet. Poredeći Vijetnamce i Kmere, mogu reći sa ljudske strane da su Kmeri melem za dušu.  Nasmejani, predusretljivi, prijatni, mirni, tihi, mili u svakom smislu, a deca im najsladja mala stvorenja koja sam ikad videla. Niži su od Vijetnamaca, tamnoputi i nisu kosooki.  Vijetnamci su uzdržani, nekako hladniji, mada sam i od njih dobijala mnoštvo uzvraćenih osmeha. Srdačnost često dolazi do srca ljudi. Pored Kmera, tih sitnih ljudi, osecam se kao Guliver (sa svojih 168 cm) u zemlji Liliputanaca.

Nakon obilaska logora, idemo busom van grada do Polja smrti. Ko nije video, može samo da pretpostavi kakav je tek tu užas…

 

Sablasna tišina, ljudi nemi pred prizorom oko sebe. Tu su ubijani ili mrtvi dovoženi, polivani hemikalijama, kako bi se tela raspadala brže i sprečio smrad od tolikog broja leševa. Nebrojeno tela je obezglavljeno. Takozvano “Čedo” u kom se inače nalazi pepeo umrlih, ovde je prepun lobanja, obeleženih muških i ženskih, od 20-40 godina, 40-60 i preko 60. Tu su oruđa i oružja, kao i opis na koji način su ubijeni. Svud oko nas masovne grobnice, iz zemlje vire delovi odeće koji još uvek nisu istrulili na leševima. Teren je močvaran, pa kad je kišni period kosti često isplivaju. Preživeli Kmeri, uprkos svemu nisu napuštali svoju zemlju poput Vijetnamaca, koji su to masovno činili odlazeći u SAD. Kmeri se oporavljaju i trenutno imaju više stanovnika nego pre perioda stradanja.

Nakon polja smrti, obilazimo najvišu tačku Phnom Penha na kom se nalazi budistički hram sa pet Buda, potom idemo do ogromne gradske pijace i tu se baš zabavljamo kupujući garderobu, iseckan ananas i razgledajući sav taj svet i čuda u njemu. Veče, slično prethodnom. Ovoga puta šetnja po gradu do ulica “Jugoslavija” i “Josip Broz Tito”, večeramo u jednom od restorana, jer, prosto još uvek ne mogu jesti uličnu hranu, pa da je i džabe. Razgledanje, smeškanje i ćaskanje sa vozačima tuk tuka, policajcima, obezbedjenjem i vojnicima, sve do keja, gde opet srećemo preslatku dečicu i mamimo njihovu radost i zahvalnost čokoladicama i bombonama iz Srbije. Mnogi spavaju pored svojih tezgi, na betonu leže čitave porodice sa svom svojom decom, najčešće vrlo malom.

Treći, četvrti i peti dan u Kambodži – Trećeg dana krećemo iz Phnom Penha i stižemo nakon šestočasovne vožnje busom (provedene veselo u mom stomaku nakon pojedene pokvarene lubenice) u Siem Reap. Usput zastajemo na lepom mestu gde fotkamo deku koji svira, kuvare, Kineze koji su nam prišli da pitaju odakle smo i da malo popričaju.

Pravimo još jednu pauzu na mestu gde kupujemo voće od dečice. Razgledamo ponudu od buba i svih ostalih za nas štetočina, Kmerima jestivih. Stižemo u Siem Reap u lošiji hotel od prethodnog. Smeštamo se i odlazimo u obilazak. Mili Bože koliko se tu ljudi sjatilo iz celog sveta! Ceo grad je prepun malih hotela, uličnih prodavaca hrane i “pijačetina”! Bezbroj tezgi sa garderobom, obućom, nakitom… Saloni za masažu su na svakom koraku… Sve jeftino…

Kupujemo brdo garderobe za nas uz obavezno cenkanje, obaranje cene u pola, idemo na masažu i jedemo kao i svi ostali na ulici, sedeći na dečijim plastičnim stolicama i jedući za maleckim stolom. Neverovatan doživljaj!  Nalazimo pileće batake na roštilju sa ljutim sosom i rižom.

Sklapamo poznanstva sa Filipincima, Vijetnamcima, Japancima, Kinezima, Kmerima… Sve ukusno i prijatna ulična atmosfera.

Četvrtog dana odlazimo do Angkora, ogromnog kompleksa ostataka hramova, površine preko 300 kvadratnih kilometara, izgrađenih u 12. veku, a koji su konačno napušteni nakon ratnih previranja tokom 15. veka. Imam susret s majmunom koji skače na mene da dohvati bananu koju sam sklonila iza leđa nakon upozorenja vodiča da ih ne hranimo. Vrlo su agresivni kad su gladni i baš sam se uplašila da me ne povredi noktima ili zubima, jer je infekcija sigurna.  Srećemo i site, mirne majmune sa mladuncima na leđima.

Prastaro drveće oduzima dah svojom veličinom i korenjem obraslim i isprepletenim po zidinama hramova.

Peti, najlepši dan u Kambodži započinjemo odlaskom do autentičnog sela na vodi. Otac sa dva sina nas prevozi čamcem po reci Tonle Sap, do sredine jezera gde je restoran na vodi sa specijalitetima od krokodila. Milena jede čorbu od krokodila, dok su neki živi u jezeru, a dvadesetak drugih u kavezu iza naših leđa čekaju da budu jednog dana posluženi na tanjiru.  Restoran prepun turista, najviše Azijata. U restoranu se družimo sa divnom, vrednom decom, koja sve rade sa svojim roditeljima jer je ovde život strašno težak. Nemaju struju, vodu, a deca ne znaju za sladoled i čokoladu, za mobilni i komp. A opet, deca za primer. Od malih nogu sve rade, a kad roditelji ostare, preuzimaju brigu o njima.

Kuće su sklepane na veoma visokim stubovima, jer je vrlo kratak period kada kuće nisu iznad vode. Veći deo godine reka nabuja do nekoliko metara visine, što se da videti na drvenim stubovima njihovih visoko podignutih domova. To je deo godine kada reka teče iz Mekonga u jezero. Nizak vodostaj je kad reka teče iz jezera ka Mekongu… Opet nešto nesvakidašnje. Bezbroj čamaca je svud oko nas, jer žive isključivo od ribolova. Uz reku, na reci i na jezeru živi oko tri miliona stanovnika, kod kojih je vreme davno stalo. Na vodi su škola, policijska stanica, hram, katolička crkva i ambulanta… Odlazimo iz ovog sela koje ne pripada svetu u kom smo.

Pomešanih osećanja, ispunjenog srca, neočekivano i sa najlepšim mogućim utiscima, odlazimo iz Kambodže večernjim letom za Tajland.

Prvi dan u Bangkoku, obilazak grada, Wat Arun, Kraljevske palate i Wat Pho.

Drugi dan boravka na Tajlandu – Rano ujutro stiže kombi ispred hotela u kom smo odsele i vozi nas nekih sat i po van Bangkoka, najpre do lucidne pijace na aktivnoj pruzi, zatim do plutajuće pijace. Život na vodi, trgovina, cenkanje. Zanimljivo jeste, samo nas zamaraju dosadni prodavci koji po svaku cenu žele nešto prodati, a i nasamariti turiste. Kupujemo samo nešto za pojesti i bočice tigrove masti.

Po povratku odlazimo peške podalje od hotela do radnje sa bokserskom opremom za Milenu. Cene vrlo visoke, te odlučujemo da narednog dana potražimo drugu. U povratku ka hotelu, zalazimo u sporedne uličice, daleko od turista.  Nailazimo na jednu veoma lepu ulicu, prepunu zelenila i cveća, a koja se nalazi tik uz reku. Krećući se ka hotelu, nailazimo na ulice sa mnoštvom uličnih prodavaca hrane i odeće.  Iznervirane od cenjkanja ne kupujemo više ništa i upućujemo se ka hotelu, kako bismo konačno odmorile. Kraljevstvo Tajland ima i zanimljivosti vezane za kralja. Rama 9. je najomiljeniji kralj kod Tajlanđana i vrlo su osetljivi na pominjanje imena voljenog im kralja, koji je umro 2016. nakon 70 godina vladavine. Za vreme njegove vladavine mladi su slati na školovanje u Ameriku, kako bi se tadašnji Sijam rešio siromaštva. Sam se obrazovao u Švajcarskoj bez ikakvih privilegija. Došao je na presto nakon što mu je stariji brat ubijen. Vodio je računa o najsiromašnijim slojevima društva, a kao vrlo mlad je izgubio jedno oko. Pravio je iznenadne posete po celoj zemlji kako se narod ne bi opterećivao dočekom u njegovu čast.  Voleo je fotografisati i družiti se sa običnim ljudima. Nije bio srećan zbog načina života svog sina, koji ga je posle smrti i nasledio. Rama 10. je aktuelni kralj Tajlanda, tri puta se do sad razvodio, voli lažne tetovaže i da nosi na sebi top. Njegov izbor su konobarice, stjuardese, glumice… Više ima dece sa ljubavnicama nego sa venčanim ženama, a 64 su mu godine… Svog psa, pudlu, je imenovao za generala vojske Tajlanda! Trećeg dana trčimo da stignemo na lokalni bus bez klime, nakon propalih pregovora sa taksistima i saveta ljubazne hotelske recepcije. Sa osmesima se smeštamo u bus sa svim otvorenim prozorima i vozimo se narednih sat vremena 35 stanica za samo 45 dinara u jednom pravcu, za obe.

Prelazimo dobar deo ogromnog Bangkoka, prolazimo kroz pijacu i dolazimo do radnje sa opremom za tajlandski boks, kako bi Milena kupila sve što joj je potrebno. Nakon obavljene kupovine šetamo po kraju i družimo se sa Tajcima. Ručamo u kraju, a deda Tajac koji sedi pored nas, objašnjava nam šta je ubačeno u kafu, prvu koju sam uopšte popila na ovom putovanju. Bio je to zaslađivač od šećerne trske koji mi se baš dopao, a on je to primetio. Pre odlaska dajem gazdarici i radnici bombone iz Srbije, a one meni gurnuše u ruku šećernu trsku uz široke osmehe.

Pretrčavamo šest ili osam traka i dolazimo do autobuske stanice. Ubrzo stiže isti kojim smo došle, bus 47, sedamo u njega i vozimo se sa lokalcima uživajući u razgledanju grada.

Popodne šetamo po kraju u kom je naš hotel, kupujemo hranu i piće, sedamo u bus koji nas vozi na ostrvo. Bus kasni u polasku više od sat vremena, te se nadamo da ćemo ipak stići na trajekt u 8 ujutru, inače bismo čekale sledeći do 10. Vozač autobusa nam daje ćebe, flašicu vode, pakovanje keksa, šifru za wi fi i bon za obrok, koji ćemo iskoristiti na pauzi oko ponoći. Čeka nas vožnja autobusom od 10 – 12 sati. Stižemo na ostrvo Koh Phangan nakon 11 sati vožnje busom i dva i po sata plovidbe feribotom, i smeštamo se.

Izlazimo iz sobe da pogledamo okoliš. Mileni grunuše suze od neočekivane lepote. Pravi raj oko hotela u kom smo smeštene… Terasa sobe tik uz more, ispred nje ljuljaška, ma ljuljaške i ležaljke na sve strane, sve nestvarno i sve božanstveno!

Ovako sam zamišljala raj, ako postoji.

Milena ode na trening, a ja na kupanje.  Davno je ugovorila sa klubom ove treninge, a koji njoj mnogo znače, sport uopšte, naročito borilačke veštine. Konačno pravi odmor. Da se nisam nabola na morskog ježa, gde bi mi bio kraj od sreće! Namera nam je da ovde uživamo i odmaramo narednih nedelju dana. Jutros, nakon obavljenog doručka na terasi restorana iznad plaže u blizini, gde nam je egzotična ptica pravila društvo, krečeći sve dok nismo obrok podelile sa njom, iznajmljujemo motor za nekoliko narednih dana. Milenica je juče prepešačila oko 20 km u oba pravca kako bi otišla na trening. Usput su je saletali psi lutalice, a imala je i gomilu uspona, jer je ostrvo brdovito… Od danas će joj biti lakše.

Malo vežbamo vožnju na motoru, jer putevi koji na krivini imaju uspone, padove, šljunak i pesak, predstavljaju vatreno krštenje za svakog početnika.

Od hotela idemo najpre 8,5 km na sever pa 9 km na jug. Pazarimo u marketu svašta nešto da napunimo frižider u sobi, usput kupujemo lubenicu na tezgi i zastajemo gde god vidimo nešto lepo, neobično ili interesantno. Popodne Milena odlazi motorom na dvočasovni trening tajlandskog boksa, a ja na plivanje i masažu, pravu tajlandsku. Svaka koščica od glave do pete je postavljena na mesto, svaki mišić relaksiran. Na svakom koraku se čuje srpski ili ruski jezik, redak je neki drugi.  Večeramo u sinošnjem restoranu i srećemo opet Srbe.

Nastavak istraživanja ostrva i danas počinje obilnim nemačkim doručkom, nekako je raznovrsniji od engleskog, sedamo na motor i vozimo se najpre do jedne prelepe plaže, zatim, do ribljih restorana i na kraju do vodopada. Kao i na Fruškoj gori planinarenje, žuborenje, samo što smo u sred džungle sa svim tim zvucima divljine oko nas. Imale smo prilično uspona kako bismo videle svu tu lepotu u divljini. Nije nam bilo teško, obe smo planinarke. Vraćamo se na ručak u riblji restoran u kojem prvi put jedemo roze ribu.

Nakon ručka silazimo na plažu gde se kupamo i divimo bojama mora. Pridružuje nam se i jedan divan pas koji nam  demonstrira traženje malih kraba u pesku. Vreme je za povratak zbog Mileninog treninga. Na Tajlandu se vozi levom stranom i nije nam trebalo mnogo da mozak prešaltamo na tu stranu u toku vožnje, sad pogotovo drugog dana i pređenih prilično kilometara.

Novi dan, novo istraživanje i zanimljivi susreti, doživljaji.

Doručkujemo obrok sa noćnog bazara, krećemo na drugi kraj ostrva, u džunglu. Nakon nje, silazimo naniže preko odlomljenog asfalta do neobičnih, ogromnih stena, rekla bih vulkanskog porekla, odakle se pruža pogled u beskraj. Idemo dalje tražeći što lepšu plažu i nalazimo je. Dok se Milena ljulja na ljuljaškama, čujemo majmune u blizini jer je džungla sve do plaže. Na plaži se čuje najčešće ruski jezik, poneko progovori francuski ili nemački. Nakon kupanja odlazimo do ribarskog naselja na ručak, zatim do hotela da ostavimo nakupljene biljke iz džungle, lubenicu i mango koje smo kupile na jednoj tezgi pored puta, te nastavljamo obilazak ostrva.

Svraćamo do drage nam položene palme, fotkamo se sa Francuzima na plaži i odlazimo do noćnog bazara gde je hrana neverovatno jeftina, a tek pripremljena. Uzimamo svašta nešto  za večeru i za sutrašnji doručak. Milena voli morske plodove, te kupujemo za nju još i škampe sa roštilja. Četiri velika komada 90 din. Vraćamo se u hotel na odmor i da postavljamo sličice na fb i instagram. Teško je opisati ono što osećam ovde.

Danas idemo u posetu slonu koji živi na sredini ostrva. Zatim se vozimo na jug i jugoistok.  Prolazimo deo ostrva koji nismo do sad, pazarimo u mega marketu i krećemo na istok iako smo upozorene da to nikako ne činimo. Brzo shvatamo zašto. Milena vozi, ja sedim na motoru iza nje. U životu nisam videla ni takve strmine, ni takve krivine. Srce mi je u petama.  Kroz glavu mi prolaze crne misli, šta ako neko nevešt pređe na desnu stranu, šta ako otkažu ionako loše kočnice. Nailazimo i na zastoj na jednoj uzvišici pre same lude strmine gde se slupao stariji indijski par. Pocepani, oderani, srećom živi i nadam se bez preloma.  Vratolomije su nam se isplatile, nalazimo najlepšu i najveću istočnu plažu. Malo se kupamo, talasi ne daju više, te krećemo do velikog tržnog centra na otvorenom, potom do noćnog bazara. Za sutra najavljuju kišu pa da se obezbedimo namirnicama. Ovde je tropska klima, kiša zna iznenada pasti na kratko, kao što je bio slučaj i jutros. Posle nekoliko minuta, kao da ništa nije bilo. Srećom da se asfalt brzo suši, inače bi bilo problema u vožnji. Milena već premorena od nespavanja zbog izbijene alergije na dlanovima i tabanima (reakcija na morske plodove, pretpostavljamo), odustaje od jutarnjeg treninga, pomera ga za popodnevni. Razmišljamo na koju ćemo stranu danas, da li da idemo na severoistok do plaže koju nismo obišle, ili da ostanemo negde u blizini hotela, sve zbog očekivane kiše oko 9h.  Dok Milena umorna još napola spava, odlazim do hotelske plaže da se kupam. Na plaži, ptica i ja. Plaža sužena zbog plime, skoro da je i nema. Ne deluje da će biti najavljene kiše, te odlazim u sobu po Milenu koja je već spremna za polazak.

Odlazimo do divne peščane plaže, koja spaja dva ostrva peščanim sprudom kad je oseka. Sutra ćemo je ponovo obići, jer je ovoga puta nadošla plima do visine grudi. Milena je u rukama iskusne maserke koja je radila i u Budimpešti. Tajlanđanka je, ali više liči na Kmere te su u Mađarskoj često mislili da je Džipsi, kako sama kaže, smejući se.

Dok Milena uživa u masaži, ja uživam u plivanju. Voda je topla skoro kao i vazduh, talasi koje napravi poneki brodić u blizini, nežno miluju. Po završetku masaže odlazimo na drugi kraj plaže gde nalazimo u vodi kako se brčka jedno malo crno biće, preslatkog dečaka. Roditelji negde nešto rade, a on sam u moru sa nataknutom gumom ispod pazuha. Nema više od dve godine. Malo se zabavljamo sa njim, nismo mu odolele, te ga snimamo i slikamo. Posle druženja i kupanja na tom delu plaže koja je jedna od većih, odlazimo do drage nam plaže u ribarskom naselju. Ručamo u jednom od restorana, još se malo kupamo i odlazimo do hotela da se istuširamo i presvučemo. Došao je i taj dan, idem sa Milenom u “Diamond” klub tajlandskog boksa, u kom Milena trenira.

 

Baš kao nekad, što je bila svakodnevica. Beležim i ove trenutke u vidu fotografija i videa. Bio je to odličan trening. Nakon završenog treninga odlazimo do noćnog bazara u nabavku. Na Mileninu radost nalazimo razne torte pa i njih kupujemo, izbor je pao na tri vrste. Jutros oblačno na zapadnom delu, kišica rominja dok nas prati u toku vožnje. Nailazimo na jedno goveče kraj puta koje se druži sa pticama iz bare. U blizini jedan Tajac i oko njega mnogo mladih stabala banana. Molimo ga da nam da najmanju, kako bismo je pokušale preneti avionom. Volimo takve uspomene s putovanja, kamenje, školjke, pesak, naročito biljke. On nam rado izlazi u susret i donosi alat da je izvadi. Srećne krećemo dalje do drugih slonova  da ih jašemo, a koji su odlično tretirani, pa nam ih nije žao kao prethodnog kojeg smo obišle. Eto, još jedan novi doživljaj, pogotovo kad čuvar koji navodi slona, siđe i kaže šaljivo: „Vidimo se sutra“. Ipak, Milenu postavlja da sedi bez ičeg, sa nogama slonu oko glave. Ja sama ostajem u nosiljci, čvrsto se držeći jer mi je ranac na leđima, pa nemam oslonac, a idemo nizbrdo. Tridesetosmogodišnja debela slonica se polako gega, povremeno zastaje da usput nešto gricne. Sve vreme nas čuvar bodri, fotka, i opominje slonicu da krene, čim zastane.

Nakon ovog doživljaja, krećemo se uzbrdo na severoistok ostrva. Taj deo do sad nismo obišle, pa nas mami. Slabo ili nikako naseljen deo, tek po neki turista na motoru projuri istražujući ostrvo poput nas.

Stižemo do prelepe plaže, ni tu nema mnogo turista na našu sreću. Lepo nam je bez gužve. Kupamo se neko vreme, a sunce upeklo. Naša ramena crvena od vožnje motorom pa sad sunce baš i ne prija. Krećemo dalje sa severoistoka na sever. I tu pronalazimo lepu plažu, a i ukusnu hranu blizu nje. Ovoga puta motor je na pravom parkingu u hladu, nije vrelo sedište kao što zna da bude kad je na suncu.

Nakon ručka idemo na krajnji jug i jugozapad gde je najveća gužva na ostrvu. Tu je glavna luka, centar, bazari, tržnice, marketi. Moramo tim putem proći kako bismo došle do jezera gde se takmiče nindže koje gledamo na tv-u. Nešto renoviraju, tek sledeće nedelje će opet otvoriti vodeni zabavni kompleks. Malo nam je žao, jer bi se Milena rado takmičila. Odlazimo do hotela, Milena se odvozi na trening, a ja dole do plaže na kupanje. Večeras pakovanje, ujutru povratak u Bangkok da obiđemo još ponešto u tom delu Tajlanda.

Jutros u 6h krenusmo taksijem iz hotela do luke. Plovimo feribotom do luke na poluostrvu, odakle ćemo avionom za Bangkok. Dok se udaljavamo od ostrva, neka tuga se javlja zbog odlaska. Ipak, preovladava sreća zbog pronađenog raja i zadovoljstvo što sam na tom divnom mestu provela najlepše dane sa mojom Milenom. Feribot kasni u toku plovidbe, nešto nije u redu, ne znamo šta. Umesto dva i po sata, plovimo dobra četiri. Neko reče da je motor otkazao. Kombi nas prevozi do Surat Thani aerodroma. Srećom, stižemo na vreme za let u pola dva. E sad avion kasni pedeset minuta, što je ovde normalna i svakodnevna situacija. Nakon dobrog sata leta, stižemo u Bangkok i opet se kombijem vozimo kroz gužvu do hotela, više od sata. Na trenutke pomislim da je bilo jednostavnije doći do ostrva udobnim autobusom pre osam dana. Večeras je doček kineske Nove godine. Završava se godina petla, počinje godina psa. Moja. Euforija vlada gradom, sve je okićeno i sve se crveni. Automobili zakićeni kao kod nas u svadbama. Šetamo gradom u potrazi za dobrom klopom, te nakon večere svraćamo do parka gde se živi zdrav život. Zabranjeno je pušenje i konzumiranje alkohola. Ko ne poštuje propis, kazna je oko 7000 din. Neko sedi na klupi ili na travi i čita knjigu, neko žonglira čunjevima, neko nunčakama. Malo dalje poveća grupa ljudi vežba uz muziku, liči na zumbu. Iza njih reka, prolaze osvetljeni brodovi. Posmatramo sve to i uživamo. Jutros odlazimo 80 km severno od Bangkoka, kako bismo obišle nekadašnju prestonicu Sijama, Ayutthayu. Pre bi se reklo ostatke iste.

Ničeg lepog ni zanimljivog ne vidim od građevina, a velika posećenost. Pažnju privlači kamena Budina glava, više puta neuspešno kradena od strane lopova, sad obrasla korenjem drveta, izniklog u neposrednoj blizini.

Bio bi to čist promašaj da ne naiđosmo na poveće grupe dece izviđača, koji su nam rado pozirali, nasmejani, radosni, slikali se sa Milenom. Jedan od starijih izviđača pozvao je devojčicu da nama dvema otpeva pesmu. Počastvovane tim činom, duboko ganute, slušamo taj milozvučni, anđeoski glas, koji pogađa tonove od kojih same suze liju niz lice. Neizmerno zahvalne, obilazimo i ostale grupe divne dece.

Ručamo u blizini, vidimo mnoštvo slonova ukrašenih crvenim i zlatnim bojama. Na nezaobilaznoj pijaci, koja je na svakom koraku ove tri zemlje, nalazimo tezge sa mačetama, noževima, mačevima, satarama, srpovima. Svašta bih i odavde ponela, ali nema mesta, nezgodno je za pakovanje u ranac. Po povratku u hotel, odlučujemo da večeras odemo do kineske četvrti, jer je danas prvi dan kineske Nove godine. Kažu da je i najveseliji, nešto poput našeg dočeka 31. na noć. Ogromna masa ljudi, mnogo je i nas radoznalih belaca, jedva se provlačimo. Nije nam jasno čemu toliki broj policajaca i vojnika, sve dok se masa nije okupila oko jednog čoveka da se slika. Bio je to njihov premijer. O Bože. Samo nam je i ovde falio neki kao naš. A mi smo čekale vatromet, neki karneval zmajeva i slično… Ništa od toga. Tu je bila i princeza, mi nismo imale pojma o tome koja je od svih prodefilovanih u skupim autima. Povratak u hotel tuk tukom.

Poslednji je dan boravka u Bangkoku. Večeras imamo let preko Istanbula za Beograd. Ostavile smo nešto najlepše za kraj, a što se može videti u jednom gradu, parkove, ukupno četiri.  Preko puta od hotela sedamo u lokalni bus i krećemo u obilazak istih. Prvi je Chatuchak, predivno i savršeno uređeni park sa kanalom po sredini, poput reke. Veverice skakuću po drveću. Mir, tišina, lepota. Niko nikoga ne uznemirava, ničim. Nema biciklova, nema pasa, nema lopti. Iz ovog prelazimo u sledeći, Wachirabenchathat, ogroman i ne tako lep park, u čijem delu su odgajivačnice leptirova. Ovde je dozvoljeno sve što nije u prethodnom. A opet mir i tišina.

Očaravajući prizor i u tom delu gde su leptiri. Prelazimo neobične i lepe mostiće, dolazimo do Kraljičinog parka sa lokvanjima, koji odiše pravom elegancijom. Oči smo nahranile lepotom u sva tri parka, ovog dela grada. Krećemo ka četvrtom, Lumphini parku.

Da bismo došle do autobuskog stajališta, prolazimo kroz Chatuchak pijacu i to samo kroz deo sa životinjama. Toplo nam oko srca gledajući slatke male životinje, poneku dodirujući.

Stižemo busom do parka, iznajmljujemo pedalinu i vozimo se po jezercetu. Na obali mnoštvo zmajeva lenjo nas posmatra. Navikli na posetioce, ne plaše se, a i ne diraju nas. Vidimo i jednu prelepu belu pticu sa kićankom na glavi.

Vreme je za povratak u hotel i transfer do aerodroma.

Bilo je ovo divno iskustvo, kroz zanimljivo, na momente nestvarno putovanje kroz tri zemlje. Uprkos umoru, dugom putovanju, vredelo je. Bogatije smo za toliko toga. Oči su videle mnoge lepote, duša se ispunila božanstvom, a nas dve smo provele nezaboravne zajedničke trenutke.

Moja ćera i ja, 22 dana sa Mangom u Indokini

Jelena i Milena Mandić, januar/ februar 2018.