Prvi susret sa afričkim mališanima

Prvi susret sa afričkim mališanima

Pripremajući se za put u daleku Afriku, slušajuci komentare ljudi koji su tamo bili čak i onih koji nisu nego su gledali preko televizije, načuli ili dobili informaciju na neki drugi način, mislila sam da sam spremna i da znam sta me čeka.

Naizgled, zemlja gde se higijeni iz različitih razloga ne pridaje neki značaj, zemlja uz čije se ime uglavnom izgovaraju i nazivi različitih bolesti, zemlja ekonomski siromašna , ustvari je zemlja prebogata onim stvarima koje ne mogu da se kupe i na kojim bi mnoge metropole mogle samo da im pozavide. Tog, za mene, kako se činilo, obicnog jutra, na red je došao obilazak Osnovne škole i predaja poklona koje smo ostali putnici i ja, sa zadovoljstvom pripremili još u Beogradu. Krenuli smo da ih iznenadimo. Međutim, oni su iznenadili nas. Energija koju smo tamo osetili, zahvalnost i ljubav  koju smo od njih dobili, podstakli su me da danima razmišljam o tome šta je to stvarno dovoljno da budemo “srećni”. Ovi mališani imaju toliko malo materijalnih stvari, ali su dokaz da to nije preduslov za sreću i da su one besplatne stvari poput zagrljaja, poljubaca, ustvari najvrednije. Oni nemaju najnoviji model telefona, ali imaju loptu kojom mogu ceo dan da se igraju sa drugarima. Ne idu na skupa putovanja, ali sa zadovoljstvom satima pešače kako bi došli do najukusnijeg voća, potrudili se da ga dohvate i nesebično podelili sa ostalima, ne žale se na stvari koje nemaju, ali izuzetno cene sve što imaju. Za to vreme dok smo im bili u poseti, naučila sam toliko stvari koje se u školi ne uče, činjenica od kojih zastaje knedla u grlu i ovaj sustret i slika koja mi se i danas, nakon mnogo dana i dalje vrzma po glavi, ostaće mi kao najvredniji suvenir koji sam “ponela” sa Zanzibara, iz te daleke Afrike.

Ivana Nikolić

avgust, 2018.