Dan kada sam upoznala Muhiku

Jose Mujica  „Pepe“ – 40. predsednik Urugvaja (2010 – 2015). Ima 81. godinu. Od toga je bio u zatvoru 14 godina, tokom 70-ih i 80-ih godina, zato što je bio deo naoružane političke grupe i živeo kao guerrilla lider. U vreme svog predsedničkog mandata, legalizovao je marihuanu, gej brakove i abortus. Svi ga znaju kao najsiromašnijeg predsednika na svetu (The World’s Poorest President) zbog njegovog skromnog načina života. Za mene je to nakaradno jer biti siromašan je stanje uma. Uostalom, ne možeš biti siromašan samo zato što nemaš nešto što ti ne treba. I obrnuto, ne možeš biti bogat ako imaš nešto za čim ne žudiš. Pepe je jedan od najbogatijih ljudi koje sam ikada upoznala jer ima sve što mu je potrebno i zato donira 90% svoje mesečne plate, koja iznosi $12,000, najsiromašnijima i malim preduzetnicima.

Interesantno je kako je došlo do toga da upoznam najbogatijeg predsednika na svetu. Viktor (pisac i putnik sa kojim sam u tom trenutku putovala) i ja smo stigli do jedne od najpoznatijih vinarija u Urugvaju (kasnije ćemo saznati da je ta vinarija vlasništvo Muhikine babe). Čim smo stigli do vinarije upali smo u rupu i hladnjak nam je pukao. Time smo bili prinuđeni da čekamo majstora par sati. To čekanje se isplatilo, ne samo zato što smo se najeli divnog grožđa, već smo smo i došli do Muhike. Čekajući majstora, prišla nam je novinarka koja je radila reportažu o vinariji. Interesovala se za naše putovanje po Urugvaju. Priliku smo iskoristili i pitali da nas poveže sa nekim ko zna Muhiku uz naznaku da Viktor poznaje Kusturicu i da ga on preporučuje. Nakon par telefonsih poziva, bili smo najavljeni kod Muhike. Novinarka poznaje autora knjige o Muhiki, Ernesta Andresa, koji nas je najavio.

Par dana od tog događaja, našli smo se ispred Muhikine kuće, na posla sata od Montevidea na imanju koje nema čak ni ogradu. Jedina prepreka između nas i Muhike je bilo obezbeđenje koje stoji na putu kako bi sprečilo da ulazi ko kako hoće. Tu rade četiri stražara i kroz razgovor sa jednim od njih saznali smo da rade svaki dan i da su oni tu još od početka Muhikinog predsedničkog mandata.

U vreme kada smo došli, bio je ručak i Muhika je spavao. Morali smo da odemo nazad u Montevideo pa da se vratimo kasnije. Kada smo se vratili bio je na sastanku sa državnim službenicima u svojoj kući. Tako da smo morali da sačekamo da se taj sastanak završi. S obzirom da smo već bili najavljeni, bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći na red.

Nakon dva sata čekanja u kolima i igrajući se sa lokalnim kucama, došao je red na nas.Dok sam hodala zemljanim putem, milion misli mi se vrzmalo po glavi. Šta pitati takvu legendu, čovek kao Muhika se sreće jednom u životu. Toliko pitanja, tako malo vremena… Nakon par minuta, ugledah Muhiku i pomislih: Da li je moguće da je dočekivao državne službenike tako obučen… Nisam osuđivala, već sam bila iznenađena veličinom tog čoveka. Na sebi je imao belu prljavu košulju u kojoj radi u polju, otkopčanu tako da mu se vide grudi. Iako znam kod koga sam došla, moj ograničeni um nije mogao da shvati da takav čovek postoji. Nije ga briga za forme, čovek se bavi suštinom.

Našla sam ovu sliku koja je nastala u vreme kada je Pepe bio predsednik. Ona je i najbolji opis toga kakav odnos Pepe ima prema formama.

Slika uzeta sa linka.

Pepe ne priča engelski i moje znanje španskog je u tom trenutku bilo dragoceno. Pričati na maternjem jeziku ovog čoveka je neprocenjivo. Objasnila sam mu da smo došli da ga vidimo, da pišemo o Urugvaju. Prvo što je rekao: „Ali postoji mnogo lepših stvari da se vidi.“. Šta god da sam izgovorila u tom trenutku je bilo nevažno jer je moja zbunjenost bila očigledna.

Pepe o svojoj bašti

Pošto nas je primio u svojoj bašti, krenuli smo priču o istoj. Pitala sam ga: Kako je to biti zemljoradnik?
Pepe: „Biti seljak je forma spoznaje. Univerzitet je jako bitan ali ti ne daje praksu. Mi smo ovaj sistem za navodnjavanje adaptirali našim okolnostima“. Rekao je to pokazivajući nam improvizovanu spravu.

Milica: „Dakle vi ste seoski inženjer?“
Pepe: „Tako je, to sam oduvek bio“

Pitala sam ga šta gaji u bašti na šta mi je odgovorio da imaju skoro sve – kukuruz, tikve, tikvice (to je nešto između tikve kakvu mi znamo i tikvice koje jedemo u Srbiji), krompir, cveće i još mnogo toga. Kada sam mu tražila da ga slikam ispred svog povrća rekao je: Dosta je to, previše marketinga.

Pričali smo o njegovom životu

Ovaj skroman način života koji živite, da li ste to usvojili iskustvom, kroz tešku istoriju ili ste to bili celog života? (Pepe potiče iz jako siromašne porodice koja je imigrirala iz Italije)

Pepe: „Ja sam seljak, oduvek sam to bio i živeo na selu. Ne mogu da se odreknem onoga što jesam i pobegnem od svog načina života. Nije ni bolje ni gore, samo je drugačije.“

Zanimljivo je to da farma na kojoj žive trenutno pripada njegovoj ženi. Dok je bio predsednik nije želeo da ga voze već je on vozio svoj auto, Volkswagen bubu. Urugvajske novine Busqueda su pisale o tome kako mu je ponuđeno 1 million dolara za bubu i on je odbio.

Slika uzeta sa linka.

Da li ste srećan čovek sada?
Pepe: „Da, naravno, uvek sam bio srećan šta god da sam prolazio u životu jer živim kako mislim i u šta verujem.“

Tri puta ste bili u zatvoru a dva pita bežali iz istog. Kako je to bilo, kako ste bežali, jel bilo uzbudljivo i zabavno ili ste se plašili? Da li ste vi bili taj koji je pokrenuo bekstvo i vodio ljude?
Pepe: „Bilo je jako uzbudljivo. Nisam ja bio lider, bilo nas je četvoro i bio je to timski rad. Iskopali smo tunel do slobode oba puta. Nikada neću zaboraviti to iskustvo.“

Koliko ste života živeli?
Pepe: „Imam 81.  godinu. 14 godina sam bio u zatvoru i to je kao jedan ceo život. Dva puta sam bežao iz zatvora. Drugi život sam živeo kao Clandestino (čovek koji živi u tajnosti, begu). Treći život kao predsednik države i četvrti odvojen život sa mojom suprugom.“

Kroz život treba ići u paru

Vaša supruga Lucia vam je puno značila, davala vam je snagu…
Pepe: „Da, bila je moja saputnica celog života. Bila je u zatvoru 14 godina takođe.  Mnogo mi je značila. Imati nekoga kraj sebe je od suštinskog značaja. Ne može se ići sam kroz život. Život u dvoje je najbitniji. Nikada nemojte ići sami, samo sa partnerom. „. Takođe je rekao da ništa ne bi postigao u životu da mu nije bilo Lucije.

Slike uzete sa linka.

Pepe o Srbiji

Viktor: Kako vam je bilo u Srbiji?
Pepe: „Veoma dobro. Kusturica me je vodio na planinu (misleći na Mokru Goru) i tamo smo bili par dana. Mnogo je lepa Srbija.“.  Pitala sam ga šta mu se najviše dopalo u Srbiji, ljudi, hrana, priroda? Rekao je da mu se najviše dopada pejzaž, priroda, planine.

Šta mislite da mi Srbi treba da promenimo?
Uzeo je duvan i krenuo da mota cigaretu. Motajući naizgled krupan duvan u tako mali papir, fokusiran na to što radi, razmišljao je o odgovoru. Nakon desetak sekundi je rekao:
Pepe: „Morate da naučite da živite sa onim što imate. Nemojte da se trudite da ličite na Evropu, nemojte želeti da ličite na Rusiju, budite VI! Imate vašu kulturu, istoriju, planine, voće.  Morate biti svesni onoga što imate.“

Viktor mi je rekao da ga pitam šta misli misli o filmu koji je Kusturica uradio za njega? 
Pepe: „Kusturica o tome zna mnogo više od mene i zna šta radi.“

O revoluciji, kapitalizmu i savetima za bolji život

Milica: „Viktor i ja pokrećemo revoliciju malim koracima u svetu koji nas okružuje. Želimo da pokažemo ljudima da smo svi jedno i da ne postoje granice na ovom svetu. Dajte nam neki savet kako možemo da budemo jači i istrajniji u tome što radimo. Odakle ste vi crpeli energiju za promene koje ste sproveli?“
Pepe: „Prvu revoluciju koju moraš da uradiš jeste ovde.“ Rekao je držeći me za ruku desnom rukom i levom rukom mi je kljucao kažiprstom po slepoočnici kao da želi da mi ureže to zauvek. Kao da mi prenosi deo te njegove ludačke pokretačke energije. Dok je to pričao ja sam stajala paralizovana jer me je gledao direktno u oči i ta njegova dubina je bila hipnotišuća.

Pepe: „Ulica je puna automobila, odlaze i dolaze. Moraš da naučiš da pređeš ulicu a da te ne zgaze.“
Cvrkut ptica je ulepšavao tu njegovu retoriku i davao na značaju to što priča, kao da je priroda pružala afirmaciju Muhikinih reči.

Pepe: „Nemoj da dozvoliš da ti kapitalizam oduzme glavu. moraš da naučiš da budeš slobodna unutar kapitalizma. Nemoj da dozvoliš da neka marketing kampanja i reklame razne te nateraju da kupuješ odeću, razne beznačajne stvari, kreme za podmlađivanje… Nikako. Prva revolucija je naša, u glavi. Moraš naučiti da živiš kako misliš, jer ako ne živiš kako misliš, završićeš misleći o tome kako da preživiš.“

Slika uzeta sa linka.

Zašto je ljudima toliko teško da žive kako misle?
Pepe: „Najgore što se dešava sada je da ljudi imaju takvu presiju, da nemaju vremena da žive. Moraš da radiš konstatno, menjaš odeću svakog dana, plaćaš račune, a auto koji imaš ti nije dobar i moraš da kupiš veći i brži. I tako ti prođe život kupujući stvari. Nemaš vremena da živiš. Moraš da radiš da bi živeo, ne da živiš da bi radio.
Život nije stvoren samo da bi radili. Moramo imati slobodno vreme za stvari koje volimo da radimo. Život ti prođe… U supermarketu možeš kupiti bilo šta. Ali ne kupuješ novcem, nego kupuješ svojim vremenom, i tako si potrošio život.“

Jedan od dokaza da je Pepe živeo onako kako je mislio jeste njegova neizmerna sloboda. Svi pamte njegove predsedničke dane, između ostlaog, po tome što je sa sobom uvek vodio svog ljubimca Manuelu pa čak i na posao.

Slika uzeta sa linka.

Koju poruku želite da prenesem svim mladim ljudima koji čitaju ovo?
Pepe:  „Budite živi jer je to jedno čudo! To je najveća stvar koju imamo. Morate voleti život. Životu je potrebna sloboda a sloboda dolazi iz glave. Nemojte dozvoliti da vas ponesu svi drugi šumovi, negujte skromost i poniznost. U životu nećete imati trijumfa, imate stepenice kojima se penjete kontinualno. Nije najvažnije pobediti i trijumfovati, najvažnije je da se dignete svaki put kad padnete i da krenete iz početka. Jer takav je život.“

Ovo iskustvo je za mene bilo jedno od najznačajnijih u životu. Dokaz da ako ste pozitivni i otvoreni za nove prilike, čuda se dešavaju. Nisam ni mogla da zamislim da ću upoznati Muhiku kada sam krenula na put po Latinskoj Americi. Neke stvari koje mi je Pepe rekao sam već čula ali izgovorene od strane toliko velikog čoveka, reči dobijaju na težini. Naročito dok me je gledao u oči kada je pričao. Svaka njegova reč i misao su mi ostala usađene u mozgu, da nastave svoj život sa mnom u vidu oružja koje ću koristiti u revoluciji koju sprovodim. Na taj način, u moj uspeh jednog dana će biti utkane i reči i energija Velikog Muhike.

Milica Radović – Mandić

http://themilica.com/sr/