Japan za početnike
Simon Kuznets, američki ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade jednom je rekao: “Postoje četiri različita tipa zemalja na svetu: razvijene zemlje, nerazvijene zemlje, Japan i Argentina”. Mnogi tvrde da nova izreka glasi: “Na svetu postoje tri različite vrste zemalja: nerazvijene zemlje, razvijene zemlje i Japan!”
Bilo mi je otprilike 12 godina, u vreme kada je među devojčicama bilo popularno imati pen-friend drugaricu iz druge države. Godinama pre ere interneta, u vreme šarenih koverata i pisama u Politikinom zabavniku na poslednjoj stranici uvek je bila je lista devojčica i dečaka iz čitavog sveta koja su želela da se dopisuju, na engleskom. Izabrala sam Japanku, moju vršnjakinju, i poslala joj pismo. Njenog imena se i danas sećam – Yumiko Imaizumi iz Sage na ostrvu Šikoku, jednog od 5 centralnih ostrva Japana poznatog po onsenima, banjama na izvorima termalnih voda. Neko vreme smo se dopisivale, sećam se njenih fotografija sa porodicom u prirodi i na školskoj ekskurziji, koje mi je u jednom pismu poslala. Ovih dana, nakon mnogo godina ponovo pomislim na nju… Još od tog vremena, kultura, tradicija, priroda i savršeno lepa, jednostavna estetika Japana privukli su moju pažnju i godinama ostali moja velika želja. Kažu da se velike želje koje se mnogo žele, ostvaruju…
Japan čini grupa od pet većih i hiljade manjih i često nenaseljenih ostrva zapadnog dela Tihog okeana. Centralno ostrvo Honšu (Honshu) nalazi se veoma blizu obala Kine i Južne Koreje od koje Japan deli unutrašnje Japansko more, na samo 150 do 200 km od obala Korejskog poluostrva. Osim najsevernijeg Hokaida (Hokkaido), najveće ostrvo Japana je Honšu na kojem se smestila najveća metropola na svetu – Tokio (Tokyo) sa oko 39 miliona stanovnika, legendarna planina Fuđi (najviša u zemlji), stare prestonice Kjoto i Nara, grad-heroj Hirošima, i nalazi najveći broj turističkih atrakcija. U južnom deluostrva Honšu nalaze se još dva manja ostrva – Kjušu (Kyushu) i Šikoku (Shikoku), a na krajnjem jugu je tropska Okinava (Okinawa), mesto gde na planeti živi najveći broj stogodišnjaka. U postovima na blogu u vezi Japana, detaljno će biti reči o centralnom ostrvu Honšu.
Japanski arhipelag smešten je u obliku polumeseca u pravcu severoistok – jugozapad duž takozvanog “vatrenog prstena” Tihog okeana, gde se na dnu mora susreću dve tektonske ploče. Iz ovog razloga a odmah nakon Indonezije, Japan je zemlja sa najvećim brojem vulkana i zemljotresa, što je rezultiralo često neodoljivo lepom prirodom.
JAPANCI
Ako bi ukratko trebalo da opišem Japance, suština osnovnih karakternih osobina ove nacije otprilike bi stala u sedam reči:istrajnost, odanost, smirenost, ljubaznost, čast, poštenje i poštovanje. Istrajnost u svemu što započnu, odanost tradiciji i porodici, smirenost u svakom pogledu, ljubaznost prema svima, časnost i poštenje, i poštovanje u ophođenju prema drugima.
U japanskom društvu akcenat je na jedinstvu grupe (porodica, škola, posao), a ne na pojedincu. Poenta međusobnog razgovora nije diskusija, već izgradnja međusobnog odnosa i dolaženje do razumevanja. Japanci su vaspitani da prihvataju stvarnost kakva god ona bila, i retko ćete od nekog čutineistinu. Ipak, s obzirom da su poslovično suzdržani prema nepoznatima, nije zgoreg znati da kada Japanac kaže “da”, to znači – razumem, a ne “slažem se”; kada kaže: “to je malo teže”, on misli: “ne”. Reč “ne” slabo je u upotrebi, jer se kao direktan odgovor smatra donekle uvredljivim.
Japan je zemlja u kojoj je tradicija duboko ukorenjena u sve delove života i u najvišem stepenu u skladu sa prirodom. Za razliku od običaja na Zapadu, u Japanu se uvek piše prvo prezime pa ime, čak se i bliski prijatelji pozivaju međusobno po prezimenu. Nastavak za imena odraslih je – san (gospodin ili gospođa), beba i malih devojčica – chan (čan), a malih dečaka – kun.
Iako su Japanci tehnološki “otišli dalje” od bilo koje druge nacije, ako malo zagrebete ispod površine, iza svakog japanskog čuda XXI veka krije se već pomenuta, veoma duboko ukorenjena tradicija. Žena obučena u tradicionalni kostim (ponajviše nalik uobičajenim predstavama gejši), u redu za javni toalet u kojem su funkcije wc šolje na dugmiće i senzore, jedna je od svakodnevnih tipičnih slika suprotnosti modernog Japana.
ISTINE i PREDRASUDE
BEZBEDNOST
Japan je i jedna od TOP 3 najbezbednijih država na svetu. Na ovoj listi Japan se nalazi na visokom trećem mestu, odmah nakon zanemarljivo malenih Monaka i Islanda. U najmnogoljudnijem gradu na svetu – Tokiju (39 miliona), ali i u ostatku zemlje broj ubistava, krađa i pljački je na izuzetno niskom nivou (1 na 100.000 stanovnika, u poređenju sa na primer 233 na 100.000 u SAD-u):
Japanci su vaspitani da krađu smatraju patetičnim i sramotnim činom, te će svako i pri pomisli na nešto slično najverovatnije vrlo brzo odustati. Postoji veliki broj slučajeva (možete ih pronaći na Youtube i drugim društvenim mrežama), gde su “glumci” za potrebe provere japanskog poštenja u skrivenim kamerama namerno “gubili” novčanike iz džepa pri prolasku pored lokalnih stanovnika, i od na primer 30 slučajeva (u jednom konkretnom “eksperimentu”) svih 30 puta bili potapšani po ramenu kako bi im vratili novčanik. I nama se u poseti Japanu desilo isto.
Poznato je da u Japanu zaista možete nemarno ostaviti torbu na klupi, na ulici, i vratiti se nakon na primer 24 sata našavši je na istom mestu – netaknutu. Kada se uverio da je ovo istina, jedan turista iz Amerike imao je simpatičnu opasku: U mojoj zemlji, ili bi nestala za par minuta, ili bi neko pozvao policiju da prijavi podmetnutu bombu u napuštenoj torbi!
Kriminal u Japanu svodi se mahom na jakuzu (yakuza), japansku mafiju koja se u poslednjih par decenija optužuje za korporativni kriminal: potkupljivanje sindikata, ministara, poslovodstva velikih kompanija i banaka, zbog čega se u Japanu povremeno digne poprilična prašina. Mnogi Japanci tvrde da je veoma sporo (za japanske uslove – sporo) raščišćavanje terena nakon kastrofalnog zemljotresa i cunamija u Fukušimi 2011, u stvari rezultat neuspelih pregovora oko dodele tendera sa delovima jakuze, infiltriranim u kompanije za uklanjanje otpada.
U zemlji gotovo bez kriminala, japanski policajci osim patroliranja uglavnom se bave problemom zamena parkiranih bicikala i davanja direkcija turistima. Zvuči potpuno nestvarno da ako ste zaboravili novac a hitno vam je potreban, od uličnog policajca u Japanu navodno možete pozajmiti novac i vratiti mu u roku od par dana.
RED, RAD I DISCIPLINA – DRUGA STRANA MEDALJE
Japanci imaju prilično visoke lične standarde i naporno rade. U Japanu postoji stepen težnje perfekcionizmu čije se nepostignuće ponekad (ali ipak sve ređe) završi samoubistvom. Priča o mašinovođi brzih vozova koji je zakasnio na stanicu 3 minuta i zbog toga izvršio samoubistvo, jedna je od mnogih urbanih legendi koje se godinama unazad prepričavaju među strancima.
Kad je reč o super-brzim vozovima, jedini slučajevi kada oni kasne pri dolasku u stanicu (osim zbog zemljotresa) dešavaju se kada sa razglasa na železničkoj stanici čujete: “passenger injury” (jinshin jiko – “povreda putnika”). Obaveštenje o tome da voz kasni jer se “čovek našao na šinama”, uobičajeni je znak da je neko iskočio pred voz izvršivši samoubistvo. Jedno takvo, gde su dve bakice u 80-toj i 90-toj godini života u predgrađu Tokija skočile na šine, desilo se i tokom našeg boravka u Japanu.
Međutim, iako se i dalje nalazi u prvih 25, mnogi ne znaju da već više od decenije Japan više nije u vrhu neslavne liste po broju samoubistava, i da su na primer nama bliska Mađarska, Litvanija i Rusija, a naročito svetski br. 2 – Južna Koreja, zemlje koje su odavno premašile Japan na ovoj nepopularnoj listi. Japan se danas nalazi na 17-tom mestu sa godišnje čak dva puta manjom stopom samoubistava nego u skoro tri puta manjoj Južnoj Koreji, ali je jednom stečen loš glas izgleda prilično teško popraviti.
Japanci mnogo i istrajno rade. Standardno radno vreme od 9 do 17 h često se produži za još 2 do 3 sata. Za to postoji nekoliko razloga, a dva su najčešća. Japanci smatraju da nije pristojno otići sa posla pre šefa/direktora koji još uvek sedi u svojoj kancelariji i radi. Prekovremeni rad često ih čini veoma umornim. Ako na stanicama metroa u predvečerje vidite ljude kako su na (izuzetno čist) pločnik postavili jakne i sa torbom ispod glave zaspali, znajte da nisu u pitanju bolesni ljudi, niti klošari već zaposleni toliko neispavani da su odlučili da zadremaju na kratko jer nisu u mogućnosti da izdrže ni do kuće!
Takođe, veoma često isti šefovi/direktori nakon radnog vremena u lokalima organizuju zajednička druženja sa zaposlenima, uz piće, karaoke ili animaciju (nešto ređe uz društvo gejši). Prisustvo ovakvim druženjima ne dovodi se u pitanje. Nakon radnog dana, u predvečerje često ćete u metrou videti poslovne ljude u odelima koji bukvalno spavaju stojeći “okačeni” na karike rukodržača. Mnogi od njih, decentno se osećaju na sake, japansku pirinčanu rakiju sa izuzetno malim procentom alkohola.
Ipak, istrajnost u poštovanju reda (a ne novac) omogućili su Japanu da dugoročno postane jedna od najuređenijih i najbogatijih zemalja na svetu. Sjajan je osećaj, pogotovo za nekog ko dolazi sa Balkana da primera radi može stati u bilo koji red (za autobus ili za kupovinu karata u Kabuki teatru), i biti potpuno siguran da ljudi koji rade u sistemu neće dopustiti, ali i sami Japanci koji stoje u redu neće pokušati da prevarom ili uz pomoć “veze” “preskoče” nekogispred sebe. U Japanu takve stvari jednostavno ne postoje. Sve je stvar poštovanja i poštenja.
Natalitet / mortalitet
U poslednjih desetak godina, najveća boljka Japana je izuzetno nizak natalitet. Počev od 2009. godine, manje Japanaca se rodilo nego što je umrlo te je iz ovog razloga Japan za 8 godina “izgubio” milion i po stanovnika, i ako se trend nastavi svake godine “izgubiće” još oko 300.000 (trenutno ima nešto više od 126 miliona). Glavni krivac za natalitet u minusu navodno je radno vreme Japanca, koji veliki deo dana provedu na poslu te nemaju vremena za osnivanje porodice. Drugi (po meni verovatniji) razlog je prilična emocionalna introvertnost Japanaca i urođena suzdržanost u pokazivanju emocija (onih ljubavnih). Iako ćete na ulici, naročito u dane vikenda u večernjim satima sretati vesele i bučne mlade Japance, uglavnom to nisu parovi već grupa (muško/ženskih) prijatelja. Iz ovih razloga, u većim gradovima Japana otvaraju se klubovi koji nude usluge mladim Japancima/Japankama da se kroz celovečernje (do izvesne mere intimno) druženje sa suprotnim polom “oslobode”, popričaju i slobodno pokažu svoje emocije (prostitucija je u Japanu zabranjena).
Uprkos atomskim bombama i prirodnim katastrofama, Japan već godinama drži titulu najdugovečnije nacije na svetu (nedavna studija UN potvrdila je da je ishrana na bazi ribe i žitarica najveći “krivac” za to). Putujuću zemljom, svakodnevno ćete viđati veliki broj starih ali izuzetno dobro držećih Japanaca i naročito Japanki, pokretnih, obučenih sa stilom, u minimalističkom maniru, često uz dodatak šeširića i fenomenalnih torbica preko ruke. Međutim, iako je u Japanu zdravstveno i socijalno osiguranje izuzetno dobro regulisano, Japanci se boje da će zbog pada nataliteta uskoro imati više penzionera nego radno sposobnih i da u budućnosti neće imati dovoljno sposobne radne snage da zaradi za penzije (na internetu postoji sajt na kojem je moguće uživo, online pratiti natalitet/mortalitet u Japanu, sa promenom na svakih par minuta.
Metro vagoni “Women only”
U Japanu navodno nije moguće kupiti mobilni telefon na kojem je prilikom korišćenja kamere ili fotoaparata moguće isključiti zvuk. Razlog tome je voajerstvo koje je u Japanu u porastu, gde određen broj muškaraca u gužvi metroa koristi priliku i snima ispod ženskih suknji.
Iz ovog razloga, u metroima velikih gradova Japana, u vreme najvećih gužvi odlaska i vraćanja s posla, u trajanju od oko dva sata određeni vagoni kompozicije metroa postanu isključivo “ženski vagoni” što je naznačeno ne samo na vagonu, već i na pločniku ispred kojeg se otvaraju vrata istog vagona, na peronu stanice.
Moderna supkultura velikih gradova
Osim pojma “kawaii” koji se sa japanskog na engleski prevodi kao – “cute” (slatko, simpatično), gde se određeni broj pretežno gradskih devojaka nalik Barbikama oblači u pastelne boje kojima dominira roze i čipka, i nosi se nalik devojčicama u stilu lutki Hello Kitty, u Tokiju u delu grada Harađuku (Harajuku) blizu Šibuje (Shibuya) primetićete nešto drugačiji trend. Mladići sa ofabranim kosama i fizurama kao iz manga stipova (dugačke ravne šiške koje teraju na stranu), i devojke u stilu “Sweet Lolita“, koje od glave do pete izgledaju kao likovi iz filma ili stripa, često su predmet pažnje turista.
Estetika kawaii stila ponekad se nađe na tankoj liniji između “slatke klinke” i lake pornografije, pokušavajući da od devojki napravi poželjne lutke za muškarce.
Najveći broj mladih obučenih u razne verzije ove supkulture videćete u nevelikoj ulici Takeshita, u Harađuku (Harajuku – delu Ura-Harajuku) gde se nalaze i radnje odeće u kojima se pripadnice ovog trenda mahom snabdevaju.
Kawaii” stil ne uključuje samo garderobu već i način šminkanja, nakit, torbice, čak hranu i poslastice. U domen kawaii stila spadaju i crtani fimovi kao što je Pokemon, sa likovima kao što je Pikaču. Kawaii manga stripovi takođe su veoma popularni među mladim Japancima, kao i anime, animirani filmovi.
RELIGIJA i SUJEVERJE
Opšti utisak onih koji su boravili u Japanu je da Japanci mahom nisu religiozni. Šinto budizam, japanska verzija budizma je najzastupljenija religija u zemlji. Ipak, Japanci veoma često posećuju hramove većinom iz želje da održe tradiciju, a ne zbog verovanja u Svevišnjeg, ili bolje reći – Svevišnje, jer prema japanskoj religiji postoji više različitih božanstava.
Iako nisu naročito religiozni, šinto budizam čini Japance prilično sujevernim. Ispred svakog hrama moguće je kupiti širok dijapazon amajlija, talismana za tačno određenu namenu (za uspešnost u polaganju ispita, dobro zdravlje, pronalaženje ljubavi, bezbedno putovanje, itd), kao i drvenih tablica koje se sa jedne strane ispišu željama i ostave na delu hrama sa tom namenom. U japanskoj budističkoj tradiciji postoji više različitih verovanja, a jedno od meni najomiljenijih je ono da prvi san koji usnite u Novoj godini – ispuniće vam se. Na osnovu jednog ličnog iskustva, moram da se složim.
“Lost in Translation” ili “Vanira Ice-cream” 🙂
Uprkos japanskoj poslovičnoj tačnosti i preciznosti, zvuči pomalo čudno da su zvanični ulični natpisi (nesumnjivo namenjeni prvenstveno strancima), često loše prevedeni na engleski jezik. Nakon ponovljenog čitanja verovatno ćete razumeti smisao, ali će zagonetka nedovoljno kvalitetnih prevoda ostati. Japanci veoma malo i često loše govore strane jezike. Verovatni razlog za to je njihova viševekovna zatvorenost prema svima koji nisu sa Ostrva, te im poznavanje drugih jezika izgleda nije bilo potrebno. Ipak, ukoliko u Japanu sretnete nekog ko solidno govori engleski, izuzetno će se potruditi da vam bude od pomoći.
Nakon nekoliko dana boravka u Japanu, verovatno ćete primetiti da oni koji engleski govore, imaju problem sa izgovorom slova “L” koje u japanskom ne postoji, i u glasovnom smislu se izjednačava sa slovom “R“. “Vanira ajskrim” – sladoled od vanile, možda će i vama biti jedan od prvih susreta sa ovim jezičkim “problemom”.
Iako ga u našem delu sveta mahom iz neznanja svrstavaju u istu grupu sa kineskim, japanski jezik ima potpuno drugačije poreklo. Spada u grupu uralsko-altajskih jezika, i u tom smislu je u istoj (iako dalekoj) grupi sa na primer turskim ili mađarskim. Za učenje, japanski je mnogo jednostavniji od kineskog jezika, iako japansko pismo ima određen broj istih, poreklom kineskih znakova (Japanci su pismo u velikoj meri preuzeli od Kineza). Takođe, u japanskom jeziku postoji i druga vrsta pisma kojom se pišu strane reči, koje nije moguće objasniti/napisati standardnim japanskim glasovnim znacima. Većina Japanaca poznaje oba pisma.
Poštovanje i naklon
Međusobni naklon (klanjanje) Japanaca, nije nepoznata činjenica. Na kasi prilikom kupovine u prodavnici, nakloniće vam se prodavac prilikom vraćanja kusura; u vozu, prilikom pregleda vaše karte nakloniće vam se kondukter; ako na ulici potražite pomoć u snalaženju od Japanca/Japanke, nakon objašnjenja koje ste zatražili dobićete zahvalnost i naklon. I to nije sve.
Prilikom ulaska u vagon, kondukter/kondukterka i stjuardesa super-brzih šinkansen vozova, nakloniće se svim putnicima. Isto će učiniti i prilikom izlaska iz vagona. I svaki naredni put prilikom ponovnog ulaska u vagon, u toku iste vožnje.
Iako će u početku i za evropske pojmove, naklanjanje u svakoj prilici delovati preterano i izazvati osećaj neprijatnosti, za Japance ovaj čin ima potpuno drugačiji značaj. On ne odražava samo pokazivanje poštovanja prema osobi kojoj se naklanja, već i prema sebi samima.
Japanski javni toaleti – čudo tehnike
OPŠTE INFORMACIJE
KADA i KAKO PUTOVATI?
Ukoliko odlučite da putujete u Japan, najbolje je da to učinite krajem marta i u aprilu (kada cveta trešnjin cvet) i do kraja maja, ili ponovo tek u oktobru i novembru, kada priroda Japana odene predivne boje jeseni. Iz Beograda do Tokija možete stići sa nekoliko aviokompanija (uz jedno presedanje) – jedna od kompanija 3 – 4 puta godišnje daje popust na aviokarte koje tada iznose neverovatnih 420 evra – povratna, sa svim taksama (ukupno 4 avionske karte), po osobi!
Kad ste u Japanu, nikako nemojte propustiti da se između gradova vozite najčuvenijim brzim vozom na svetu – šinkansenom, jer bez ove vožnje poseta Japanu nije potpuna. Najbolje je da pre puta putem interneta kupite propusnicu JR Pass – https://www.japan-rail-pass.com/ (na 7, 14 ili 21 dan) sa kojom u Japanu možete ući u gotovo svaki voz Japanskih železnica (JR) – šinkansen, regionalni voz, kao i nekoliko metro linija u Tokiju, Osaki i Kjotu, i dve gradske autobuske linije u Kjotu.
PERIOD KOJI TREBA IZBEGAVATI?
Počev od juna, sve do kraja septembra u Japanu (centralno ostrvo Honšu) nastaje period velike vlage i vrućina, kišni periodi su česti i velika je mogućnost da zbog isparenja uopšte nećete biti u prilici da vidite jednu od TOP 5 destinacija – planinu Fuđi. Osim kišnog perioda, krajem jula (do kraja septembra) u Japanu nastupa i period tajfuna, zbog kojih se čak dešava da ponekad (na kratko) budu odloženi i letovi. Zbog svega navedenog, jun – septembar nije naročito dobar deo godine za posetu Japanu.
Od novembra do februara, japanske zime ponekad mogu biti prilično hladne i u centralnom delu ostrva (naročito u Japanskim Alpima) sa puno snega – idealno za one kojima hladnoća ne smeta i koji vole zimsku idilu.
– Vize: od maja 2011, Srbija je na listi zemalja čijim građanima više nije potrebna viza za ulazak u Japan (za boravak u trajanju do 3 meseca);
– Vremenska zona: (+9 / +8 GMT). Japan je jedna od retkih zemalja koja nije prihvatila pomeranje časovnika i računanje po letnjem, tj. zimskom vremenu. U tom smislu, zimsko vreme u Japanu je +8 u odnosu na Srbiju, dok je letnje +7 sati.
– Struja: 100 V, 60 Hz, slično kao u SAD-u, te ukoliko imate transformator/adapter za američko tržište poslužiće i u Japanu. U suprotnom, u delu Tokija – Akihabari, carstvu elektronike moguće je nabaviti adaptere za sve što možete da zamislite. I više.
– Adrese u Japanu potpuno su drugačije od onih u ostatku sveta, jer u njima ne postoji odrednica – ulica i broj. U adresi se nalazi kvart / blok i broj kvarta, kao i “naziv zgrade” jer skoro svaka zgrada u Japanu ima ime, što za strance može da predstavlja priličan problem u snalaženju.
– Keš je u Japanu rasprostranjen mnogo više od kartica. Platne kartice primaju pretežno u većim radnjama. Japanska valuta je jen (yen) – JPY (¥), (japanska oznaka 円), i njegov odnos prema dinaru je skoro tačno 1 : 1 (1 ¥ = 1 RSD, 1000 ¥ = oko 1030 RSD, prema podacima iz aprila 2017). U proleće 2017, za 100 evra u japanskim menjačnicama i banci moglo se kupiti između 10.800 i 11.600 jena. Kurs je mnogo bolji u manjim (turističkim) mestima nego u na primer Tokiju ili Osaki. Menjačnice u Japanu umeju da budu prilična retkost, te ukoliko pronađete dobar kurs, savet je da odmah promenite svu željenu količinu novca. U suprotnom, pare uvek možete promeniti u banci, po solidnom kursu, ali se naoružajte strpljenjem jer će vam i za promenu najobičnjih 100 evra biti potrebno barem 20 minuta – procedure provere i formulari za promenu deviza u bankama su neverovatni (iskustvo iz Mizuho banke, za koju se doduše tvrdi da ima najdužu proceduru).
JELO, PIĆE I BONTON u restoranu
Prema japanskim pravilima bontona prilikom jela, ličnim štapićima za jelo ne bi smelo uzimati iz zajedničke posude. Takođe, posuda za jelo se ne prinosi ustima i nije pristojno direktno ubacivati štapićima hranu u usta. Ipak, najgore od svega je – hodati i jesti. Osim sladoleda u kornetu koji se strancima “oprašta”, sve ostalo smatra se izuzetno nepristojnim i vodite računa da ovo pravilo poštujete. Ukoliko ste jako gladni, i upravo ste na primer kupili podgrejani “bento boks” (uskoro sledi post o hrani), pronađite park ili klupu i diskretno se smestite da ručak pojedete.
Izbegavajte da jedete sirovu svinjetinu, a naročito sirovo medveđe meso (kuma) i sirovo meso divljeg vepra (botan), koji su popularni u nekim ruralnim / planinskim delovima Japana. Sa druge strane, svi tvrde da u Japanu treba probati čuvenu Kobe govedinu (gradić Kobe danas je praktično spojen sa Osakom, kao njeno zapadno predgrađe).
Japanci ljušte sveže voće i povrće – jedan od razloga je i široka uporeba pesticida.
Voda iz česme je bezbedna svuda u Japanu. Sa druge strane, izbegavajte da pijete iz neproverenih, planinskih izvora.
Bakšiš se u Japanu nikada ne daje i čak može da proizvede nesporazum i uvredu.
OSTALO…
– U japanskim kućama, najčešće postoje dva para papuča – jedan za po kući i drugi za kupatilo. Nije pristojno ući u kupatilo sa papučama za po kući, a u kuću sa obućom za ulicu;
– Brisanje nosa na javnom mestu (u metrou, na primer) nije uobičajeno, kao i glasno pričanje i gestikuliranje;
– Poklon se nikada ne otvara pred onim ko ga je dao. Nikada ne poklanjajte noževe – to je znak završetka prijateljstva;
– Hrizanteme su cveće za sahrane, kao i sve što ima veze sa brojem 4 (“broj 4” se na japanskom kaže slično kao i reč “smrt”). Belo je boja venčanice, ali i boja za odeću sahrane, dok je crvena boja za proslave;
– Iako se tampon i ulošci mogu naći u svakoj apoteci, pilula je još uvek tabu i izdaje se samo na recept;
– Iako svi stoje mirno u redu kada čekaju metro, kad ulaze u njega, ako je pun u redu je da se guraju. Ako ne mogu da prođu do izlaza, gurajući se samo treba da glasnije kažu: „Orimass!” („Izlazim!”). U Tokiju postoje ljudi zaposleni na stanici, koji guraju ljude u metro tokom jutarnjih sati, radnim danima;
– Nemojte prelaziti ulicu van pešačkog prelaza, jer u Japanu to nije uobičajeno, i skoro niko ne radi. U Japanu se vozi levom stranom, kao na primer u Engleskoj;
– Keš je rasprostranjen mnogo više od kartica. Platne kartice primaju većinom u velikim radnjama.
Ivana Dukčević
Leave a Reply:
You must be logged in to post a comment.