Manilska favela – BEZ GRANICA sa Andrejem

Osvanulo je sasvim obično jutro u Manili. Temperatura se već popela na tridesetak stepeni, uz visoku vlagu. Tu je i neizbežna saobraćajna gužva, po kojoj je glavni grad Filipina nadaleko poznat. Štaviše, Manila nosi titulu grada sa najgorim saobraćajem na svetu.

Manila je udaljena, oko 1300 kilometara od kontinentalnog dela Azije. Podeljena je na dve celine, čija je prirodna granica reka Pasing, koja zapravo prolazi kroz sam grad. Osnovana je od strane španskih konkvistadora 1571e godine, na mestu gde je današnji Intramuros. U ovom delu grada, pre svega na osnovu arhitekture, mogu se videti ostaci španske kolonijalne vladavine. Pored brojnih građevina, najznačajnija je Manilska katedrala. Tokom istorije, 8 puta je menjala izgled, s obzirom da je prva, napravljena od bambusa 1571e, izgorela 3 godine kasnije, a sve ostale nakon nje napravljene od čvrstih materijala, pogođene su zemljotresima, da bi tokom bombardovanja Manile 1945 bila potpuno uništena. Današnja katedrala je podignuta 1958e godine, i posvećena je devici Mariji. Predstavlja rimokatoličku baziliku, što ne čudi, jer je 84 procenata filipinaca katoličke vere.

A unutar Intromurosa, pronašao sam i jednu zanimljivu radnju, jer ovde se bicikli prave od bambusa. Radnja se jednostavno zove bambajk, i složićete se, da je ideja i više nego originalna.

S obzirom da se nalazi na Pacifičkom tajfunskom pojasu i unakrsno je preseca nekoliko linija raseda, Manila je proglašena za drugi najrizičniji glavni grad za život u svetskim okvirima. Brojni smrtonosni zemljotresi u prošlosti idu u prilog ovoj priči, a seizmolozi upozoravaju, da zemljotres jači od 7 stepeni Rihtera, svakog trenutka može da pogodi grad. Još jedna nepogoda koja preti gradu su i tajfuni. Godišnje Manilu pogodi 5 do 7 tajfuna koji izazivaju poplave, pa je moralo da se reaguje kopanjem rečnih korita, kako bi im se povećala dubina i smanjio nivo vode.

Takođe, zbog industrijskog otpada i automobila, Manila je grad sa visokim nivoom zagađenja vazduha, a reka Pasing, smatra se jednom od najzagađenijih na svetu.

Bez obzira na to, Manila je filipincima najbolje mesto za život i poslovanje.

Turizam u glavnom gradu je razvijen, ali ne toliko kao na južnijim poznatijim ostrvima, pa glavni grad Filipina, poseti oko milion ljudi godišnje. Pored istorijskih spomenika, glavna odredišta turista su i veliki šoping centri, što i ne čudi, jer je Manila proglašena jednom od najboljih destinacija za šoping u Aziji.

Što se samog izgleda grada tiče, arhitektura je raznovrsna, pa su vidljivi američki, španski, kineski i malajski uticaji, dok je sva manilska predratna i španska kolonijalna arhitektura uništena tokom bitke za oslobođenje, intenzivnim bombardovanjem amerikanaca u drugom svetskom ratu.

Kako je Manila podložna zemljotresima, španski kolonijalni arhitekti, izmislili su stil trusni barok, tako da danas, većina modernih zgrada u gradu, mogu da podnesu zemljotrese jačine do čak 8.2 stepena.

Kada je transport u pitanju, Manila pripada grupi gradova sa najgorim saobraćajem, a magazin Forbs ju je čak proglasio za najzagušeniji grad na svetu. Ko bi rekao za grad, koji nosi nadimak Biser orijenta? Iako ima metro, i solidnu mrežu puteva, gužva je zbog prevelikog broja stanovnika svakodnevni problem prestonice.  A u tom haosu, koriste se razna prevozna sredstva. Ovo je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih, pa je šetnja ulicama bilo kog filipinskog grada, nezamisliva bez pogleda na neki od bezbroj džipnija, koji krstare njihovim ulicama. Ova, na prvi pogled, egzoticna vozila čine osnovu gradskog prevoza na Filipinima i svakoga dana prevezu desetine miliona njihovih stanovnika. Priča o džipnijima, započinje nakon II svetskog rata, kada se američka vojska povlači sa Filipina, a za sobom ostavlja ogroman broj iskorišćenih Willy dzipova, jednog od simbola američke vojske u II svetskom ratu. Džipovi su bili preveliki i bespotreban teret, i prosto su ostavljeni. Međutim, Filipinci kao narod su previše praktični da bi tek teko odbacili „otpad“ koji im je ostavljen. Kako je tokom rata razorena infrastruktura države, trebalo je osmisliti nove načine javnog transporta, pa su napušteni džipovi dobro došli. Filipinci su im osmislili novi dizajn, pokrili vozačku kabinu, i napravili zatvorene platforme za prevoz putnika. U tom momentu, džipni je rođen. Od tada, ova improvizovana vozila skučenog prostora, kičasto ukrasene spoljašnjosti ali i unutrašnjosti, sa dve klupe, gde po 10 putnika sede na svakoj jedni naspram drugih, postala su simbol filipinskih ulica. Drugi simbol ulica svih većih gradova su guzve i neregulisan saobraćaj, a jedan od glavnih razloga za to su i džipniji. Naime, ova vozila nemaju stanice, već ih putnici zaustavljaju na svakom pogodnom mestu, pa makar to bilo i na sred ulice, a njihovi vozači, vrlo retko poštuju saobraćajne propise, jer konkurencija je velika i svaki pezos je bitan. Uzevši u obzir navedeno, ali i činjenicu da ih pokreću najčešće zastareli motori sa ogromnom potrošnjom goriva koji su veliki zagađivači, jasno je zašto vlasti, žele da ih uklone sa ulica. Za sada ipak, džipniji uspevaju da istraju. U životu ih održava, pre svega niska cena prevoza, jer za odprilike 8 pezosa, to jest 20 dinara, možete da se prevezete na lokaciju koja vam je potrebna. Takođe, džipniji zadržavaju i jedan deo filipinske kulture i međusobnog poštovanja, jer sedeći u skučenom prostoru sa još nekoliko ljudi, vrlo brzo se gube barijere klasnih razlika, a stvaraju se nevidljive i nepisane veze poštovanja starijih, ljudi sa potrebama, kao i poštenja, da ćete vožnju uredno platiti, iako nema konduktera koji će vas na to naterati. Imajući to u vidu, niko se na Filipinima ne švercuje, i svi uredno plaćaju.

Međutim, na kraćim rastojanjima i po sličnim cenama, filipinci se voze triciklima.

Kada bih što jednostavnije morao da objasnim pojam tricikla, rekao bih da je to ništa drugo, nego motor na koji je navaren ručno napravljen kavez od armature, prekriven limom. Koristi se uglavnom kada su velike gužve, jer može svuda da se provuče, s tim da ako ne podnosite buku i izduvne gasove motora, ovaj vid prevoza nije za vas, a ukoliko želite da doživite pravu avanturu sa asfalta Manile, tricikl je pravi izbor. Zbog velike količine izduvnih gasova, u planu je da se ovi benzinski motori zamene električnim, ali po svemu sudeći, biće to prilično dug proces.

U pojedinim delovima zemlj,e koriste se i kalese iz španske kolonijalne ere koje vuku konji, ali o tome, nešto više u narednim epizodama kada ću posetiti Vigan, gradić koji se nalazi na UNESKOVOJ listi svetske kulturne baštine, kao najbolje očuvan grad iz španskog kolonijalnog perioda u čitavoj Aziji.

Vratimo se generalno na Filipine. Valuta u zemlji je pezos. Za jedan euro, dobićete oko 50 pezosa, a u zavisnosti od toga gde trošite svoj novac i cene se razlikuju, pa tako u proseku, jedna vožnja džipnijem košta 8 pezosa, ručak u restoranu oko 300, osvežavajući napici 40ak, dok ljubitelji filipinskog piva, moraju da izdvoje 50 pezosa.

Drugi deo dana u Manili, odlučio sam da posetim jedno mesto, gde na najbolji način mogu da vidim onu drugu stranu metropole. Siromaštvo i život u favelama. Manilska favela, je izuzetno opasno područje, posebno za strance, pa su bile potrebne brojne dozvole lokalne zajednice da mi odobri pristup i snimanje. Kroz favele, društvo mi pravi Tesi, vodič organizacije, koja svu zaradu donira lokalnoj zajednici, koja inače, i sama potiče iz ovakvih naselja.

Favela se nalazi nedaleko od samog centra Manile, u blizini upravnog centra Filipina, ali i popularnih turističkih destinacija, kao što su Fort Santiago i Intramuros. Ovde živi zaboravljena zajednica od preko 70.000 ljudi. Iako su od centra grada udaljeni nepunih 15 minuta vožnje, ljudi koji žive ovde nemaju puno dodira sa ostatkom grada a i sveta. Prostor o kojem govorim, nalazi se u delu Manile pod imenom Tondo, inače jednom od najgušće naseljenih prostora sveta. Na kvadratnom kilometru u Tondu, živi čak 72.000 ljudi. Među 630.000 stanovnika Tonda, njih preko 70.000, već decenijama ilegalno naseljava prostor, koji je prvobitno pripadao državnoj kompaniji za brodogradnju. Kasnije, prostor je preuzet od strane kargo kompanije Baseco, međutim, umesto  prostor za skladišta i dokove, postao je dom hiljadama ljudi, koji su počeli intenzivno da se naseljavaju od 1991.godine. I danas je ceo kvart poznat pod imenom Baseco i o njemu se nerado govori, kada za odgovore upitate lokalne vlasti i upravnike luke na čijem se prostoru nalazi.

Odmah pri prvom susretu sa favelama, primećujem ogroman kontrast. S jedne strane deponija i niz oronulih i malenih straćara, koje ni najmanje ne deluju kao da u njima neko živi, a odmah preko zaliva, desetine modernih oblakodera u novom, poslovnom centru grada.

Uslovi života ovde su veoma loši. Većina porodica nema toalet, pa su ovo jedina mesta, gde mogu da vrše nuždu i istuširaju se. Ovi improvizovani toaleti su u vlasništvu nekog od stanovnika favele, a svi koji ih koriste, moraju da plate 3 pezosa. Ljudi ovde nemaju izbora, jer kućice su premale da bi imale toalet. Izgrađene su od dasaka pronađenih u vodama zaliva, praktično od otpada i bez ikakvih modernih instalacija. U ovoj kući živi 7 osoba. Ovo su pumpe za vodu. Samo nekoliko porodica, priuštilo je sebi priključak na regularni dovod vode, dok svi ostali moraju da je kupuju. Pomenuto je da najveći deo ljudi ne može da priušti priključak na vodovodnu mrežu, pa su prinuđeni da kupuju vodu u balonima. Voda se prodaje za 6 pezosa po balonu, što se tiče obične vode sa slavin i, vode koja je bakteriološki neipravna i može se koristiti za pranje odeće i slično. Voda za piće se prodaje za 30 pezosa po balonu i za šestočlanu porodicu, koliko je prosek u Baseco-u, dovoljna je za 3 do 5 dana korišćenja. Ipak, mnogi sebi ne mogu da priušte ni ovoliko, pa za piće koriste bakteriološki neispravnu i jeftiniju vodu, što dovodi do brojnih stomačnih oboljenja.

Kroz naselje, pre svega na plaži, mogu se naći i  iskopane rupe pokrivene gumama. Ovo su napravili oni koji ne mogu da kupuju vodu. Voda je slana, iz mora, i koriste je za pranje sudova i veša, ali i kupanje.

Ono što primećujem, je da ima dosta dece. Koliko prosečna porodica ovde ima dece? Najmanje četvoro, ali vrlo često i više. Ovo je sin mog kolege, koji takođe živi u Baseku.

Mnoga deca ne idu u školu. U samom naselju ne postoji, a velika većina dece nema prilike da odlazi u školu, s obzirom da moraju da doprinose izdržavanju porodice radom od malih nogu. Pošto ne mogu da priušte obrazovanje deci, većina njih su osuđeni da ceo život provedu u naselju, snalazeći se za minimalne zarade, stvarajući tako neprekidan krug siromaštva u kome se nalaze.

S druge strane, veliki procenat dece umire zbog loših higijenskih uslova. Deca ovde rano umiru zbog crva u stomaku, koji se javljaju ne samo zbog loših higijenskih uslova, već i činjenice da idu bosi a količina smeća je nezamisliva.

Naravno, nemaju moderne igračke pa se igraju čime stignu. Mada, trenutno je kamera glavna igračka u faveli. I ne samo za najmlađe. Ali ima i onih koji dremaju…. dok ovoj opasnoj ekipi, uopšte nije do snimanja. Imamo i raspevanu ekipu, s obzirom da su filipinci nacija, koja prosto obožava karaoke, pa ne čudi, ovaj performans mlade dame.

Snabdevanje električnom energijom u faveli počelo je tek 1999.godine. Međutim, instalacije su nebezbedne i preopterećene, a prve fiksne telefonske linije, uvedene su u vreme kada je ostatak sveta uveliko koristio smartphone telefone.

Ali i u Basecu se mogu pronaći sadržaji koji su potrebni stanovnicima jednog grada, pa se tako šetnjom uzanim prolazima pretrpanim ljudima sa malim stambenim objektima, smenjuju prodavnice sa osnovnim prehrambenim proizvodima, ali i mesta gde se sprema brza hrana, mnogo povoljnija nego u drugim delovima grada i dostupna stanovnicima Baseca. Na improvizovanim roštiljima, pripremaju se različita jela od mesa, uglavnom piletina, i naravno ništa se ne baca. Ovo su pileće glave. Mi ih zovemo šlemovi. Tu su i crevca, kao i ostali delovi pileta. Najpopularnije ali i najjeftinije voće, su ove male posebne filipinske banana. Ove banane su veoma hranjive i mogu se pronaći samo na Filipinima. Mi ih zovemo sagin a saba, jer sagin znači banana. Ukusna je i dobra za srce.

S obzirom da porodice najčešće ne mogu da priušte kupovinu televizora, kompjutera i ostalih elektronskih uređaja, kroz naselje se mogu sresti i posebne prostorije za zabavu, gde se za malu nadoknadu, možete gledati TV program ili koristiti kompjuter. Najčešći korisnici su deca, koja na taj način provode slobodno vreme. Proizvodi koji se prodaju u prodavnicama, su prilagođeni stanivnicima Baseca. S obzirom da većina ne može da priušti sebi normalna pakovanja osnovnih životnih namirnica, ovde se mogu naći mala pakovanja istih,  koja su dovoljna za jednu ili dve upotrebe, i koštaju oko pezos, odnosno 2 dinara.

Većina stanovnika favele zarađuje skupljanjem dagnji u prljavim vodama luke. To je opasan i naporan posao, koji je uz to i zabranjen. Pod okriljem noći pojedinci odeveni u crne majice, kako bi ostali neprimećeni od strane obezbeđenja luke, preplivavaju na drugu stranu i za pune vreće dagnji zarade od 100 do 300 pezosa, naravno ako je ulov dobar.

Filipini su pretežno katolička zemlja, u kojoj crkva igra veliku ulogu. Preko 80% stanovništva su vernici rimokatoličke crkve, a slična situacija je i u Baseco-u. Iz tog razloga, u okviru naselja se nalazi i katolička crkva. Zanimljivo je da je to, jedna od retkih građevina sagrađena od čvrstog materijala. Iako je i ona prvobitno bila sagrađena od dasaka i plavljena i rušena sa ostalim kućama, novac su uglavnom prikupili stanovnici naselja, kako bi crkva, mogla da bude trajno izgrađena.

Prostor Baseco-a je najizloženiji i najotvoreniji ka moru od svih delova Manile. Kućice koje se nalaze u prvim redovima ka vodi, su vrlo često poplavljene tokom većih plima, koje takođe nanose i velike količine smeća, kako u priobalne vode, tako i do samih kuća. Iz tog razloga, kućice se prave vrlo oskudno, od samo nekoliko komada drveta, kako voda ne bi nanela veliku štetu i kako bi mogle da budu lakše popravljene. Pored redovnih plima, veliku opasnost čine i tajfuni. Nekoliko tajfuna, različitih kategorija, svake godine pogodi prestonicu Filipina, a daleko najranjiviji deo grada, su upravo slum-ovi u luci. Kombinacija vetra izuzetne jačine, jakih padavina, visokih talasa i odrona trusne podloge, čine izuzetnu opasnost za svo stanovništvo, pa su neizbežne i česte ljudske žrtve.

A moj dolazak u favelu kao stranca, je veliki događaj pre svega za decu u faveli, posebno kada se pojavi kamera.

Postavlja se pitanje, kako ovi ljudi uopšte zarađuju za život? Neki od osnovnih načina zarade, su skupljanje i preprodaja smeća za recikliranje koje plima nanosi na plažu, prerada dasaka za izgradnju kućica, kao i proizvodnja uglja spaljivanjem tih dasaka. Međutim, na plaži je samo smeće u vidu kesa, plastike i ostalog otpada koji ili donese more ili dođe direktno iz favele. Alternativa ima, ali su jako slabo plaćene, kao na primer posao ove žene, koja ljušti beli luk za okolne restorane, što će joj doneti minimalnu, ali kakvu takvu zaradu, koja je u ovim uslovima, i više nego dragocena. Sve što ima je taj posao, ova kućica uz deponiju na plaži, psa koji je očigledno zaštitnički nastrojen, ali i osmeh koji govori, “teško je ali se ne predajem”. Taj osmeh i pozitivna energija, su možda i jedine stvari, koje ove ljude, još uvek drže u životima.

Kada smo već kod osmeha, on me je i ispratio iz favele, nakon što sam posetio tezgu simpatične gospođe.

Nemaju ništa, i svaki dan im je borba da prežive, ali imaju osmeh, koji niko ne može da im oduzme, a upravo tu, i leži njihova snaga.